Пише: Милош Јоцић
(Текст првобитно објављен у: Књижевни магазин, бр. 224, јул-децембар 2020)
Почевши од 2018. године почело се са објављивањем сабраних, обогаћених и за нове читаоце боље уређених прозних дела Саве Дамјанова у издању Агоре, која је пре овог подухвата издала и претходне три ауторове уметничке књиге. Овај пројекат рестаурације за сада обухвата радове почевши од романа Истраживање савршенства, првог дела г. Дамјанова оригинално објављеног 1983., до најскорашњијих Ремек-делаца која су поново изашла у јулу 2020. У припреми се налазе још и: Историја као апокриф, Порно-литургија архиепископа Саве, као и допуњено реиздање пишчевог последњег дела, Итике Јерополитике @ Вука.
Сава Дамјанов у свом цивилном алтер-егу универзитетски је професор осамнаестовековне, деветнаестовековне књижевности и креативног писања, литерарни истраживач са изузетним доприносима у области књижевне фантастике, значајан приређивач у српској књижевности заборављених артефаката попут научно-фантастичних и окултних дела Драгутина Илића (1858–1926), и критичар испрва генерацијске, а потом и шире домаће и стране продукције. Истовремено, г. Дамјанов је и један од за књижевну историју најрелевантнијих а за читаоце најзанимљивијих и приступачнијих представника експерименталне књижевности са краја 20. и почетка 21. века; књижевности не само радикално истраживачке, него и екстремно алтернативне и субверзивне, што се већ по некима од поменутих наслова, којима би се наративна титлологија са слашћу бавила, може видети.
Скоро двоцифрен број књига г. Дамјанова, које се у новим издањима декларативно означавају као део истог, органског, заокруженог, прогресивно развијајућег, мегароманескног опуса под називом Искони бѢ слово, међусобно се можда не слажу по композицији, облику, па чак и по средишњој замисли, али уједињује их јединствена линија који протиче кроз следеће координатне квоте: хумор, вулгарност (комична), гротеска (комична), различите стратегије међутекстуалности и референцирања (такође у правцу вица и нонсенса), визуелна и графичка прожимања текста и, напослетку, лудачка и урнебесна дражења српског и светског културног, уметничког и уопште вредносног канона.
Последње морамо нарочито подвући и објаснити, јер се „провокативно“ као епитет олако приписује и потпуно, у књижевном смислу, конзервативним делима, попут киоскних кокаинских дневника или споља оштрих, а изнутра плишаних стендап емисија. Скоро је, на пример, Контраендорфин (2020, Лагуна) С. Басаре код неких критичара и читалаца подигао, г. Басари сходно, гужву поводом фикционализираног довођења у везу Десанке Максимовић – вероватно највољенијег аутора уз Сент-Егзиперија – и аналног секса.
Пример је пластичан, а поентирамо у следећем правцу: ствари попут ових, а још агресивније и са смисленијом идејом, г. Дамјанов чини још од осамдесетих година. Новосадска промоција његове Порно-литургије 2010. године била је, само на основу наслова и насловних корица, игнорисана од стране локалних медија, а према апокрифним извештајима и као хересија коментарисана у црквеним круговима. Атмосфера је, дакле, била слична оној када је, сада већ пре једног века, авангардни песник Растко Петровић био замало анатемисан од стране Синода због стихова у песми „Споменик“, у којима је Исус представљен као субсахарски идол и тотемистички јунак чија се мушкост клати до колена. У династији истински трансгресивне књижевности, која у Европи извире из Раблеа, Дамјанов је наш барон.
Издавачки подухват Агоре и г. Дамјанова је луцидан и паметан. Ова дела нису раније прештампавана, а она која су писана пре краја деведесетих тешко се налазе и преко дигиталних антикваријата, лимфног система српске књижевне индустрије. Није ово случај само са делима г. Дамјанова. Непотребно су библиотекарским ћошковима и забораву репозиторијума остављена и друга дела аутора исте стваралачке генерације: Мимезис мимезис романа (1983) Ђ. Писарева и Ф. Петриновића, још један врсни пример лаборатористичког приступа писању, не може се више ни на Купинду лоцирати, а у искључиво антикварној егзистенцији налазе се и врхунске и на штету данашњих читалаца заборављене ране приче поменутог г. Басаре, стваране док се аутор још бавио црнохуморним, пародијским, апсурдним књижевним радовима у којима су се примећивали, у облику кратке приче, квантни елементи у оно време код нас још недочитаних америчких метафикционалиста и њиховог пинг-понга између високог енциклопедизма и уличарског слепстика.
Срећом, оваквим издавачким пројектом г. Дамјанов постаје још једном доступан читаоцима, чиме се прикључује војвођанским неоавангардним ауторима Војиславу Деспотову, који је своја изузетно приређена и обједињена дела добио пре петнаест година (ур. Гојко Божовић, Градска библиотека „Жарко Зрењанин“), и Вујици Решину Туцићу, чији се сабрани томови управо објављују од стране Културног центра Новог Сада.
До скора је, због тога, публици потпуно недоступно било Истраживање савршенства г. Дамјанова, објављено својевремено у Пегазовој (Књижевна омладина Србије) едицији прве књиге у којој су, наводимо још једну генерацијску везу, премијерно објављивани и Д. Албахари и С. Басара. Младалачко је ово дело вредан додатак оним висококонцептуалним „првим књигама“ српске књижевности које, услед необичних премиса и радикално свежих поступака писања, синхронизовано постоје и као књижевни производи и као сајамске презентације прозних способности својих твораца. У овај чувени списак можемо убројати, илустрације ради, халуциногени ратни Дневник о Чарнојевићу М. Црњанског, хибридну поему Мансарда Д. Киша, или пародично-епски фиџ уп роман Време чуда Б. Пекића, доказ да овај стваралац није антиципирао само Ковид-19 (Беснило), подкастне серијале (Сентиментална повест Британског царства), него и Житије Брајаново Летећег циркуса Монтија Пајтона.
Истраживање савршенства је, као што назив наговештава, интроспективни трактат који се – враћамо ласом читаоце који су отишли на помен ове досадне књижевно-теоријске формулације – не бави болећивим, меланхоличним есејизирањем, већ узоре налази у традицији езотеријских списа и уопште европске магијске, херметичарске традиције од античких пророчишта до деветнаестовековног окултног препорода. Потрага за „савршенством“ наговештава алхемичарску природу дела; снажно надахнуће овај роман, који је годину дана пре Хазарског речника М. Павића донео модове нелинарног, дијаграматичног читања текста, налази и у Аутобиографији одлазећега (1916) Драгутина Илића, у којој се рафинирани нововековни европски мистицизам мешао са волшебном тибетанском и хиндуистичком демонологијом. Истраживање савршенства је зодијачки, криптично осмишљен текст који ће од свих књига г. Дамјанова новим читаоцима бити најнепроходнији, али је њени анти-рационализам и алтернативна духовност, изведени магијски шифрованим стилом, чине привлачним и јединственим концептом.
Након првог романа, у стваралаштву г. Дамјанова долази до креативног заокрета према, за овог аутора, доминантнијим и препознатљивијим пародијским, интертекстуалним итд. радовима већ поменутим у прошлим параграфима, који заумни језик чаробњачке књиге замењују бруталним каламбурима. Већ од друге књиге, Колачи, обмане, нонсенси, а онда и у Причкама, Повестима различним: лирским, епским, но највише неизрецивим итд. мистични и езотерични садржаји прво су мало присутни, тек као реминсценција на прву књигу (у уводу КОН), а затим и потпуно нестају у корист карневалске провокативности, да би се реактуелизовали тек у просперовски опроштајној последњој књизи Итика Јерополитика @ Вук.
За разлику од Истраживања савршенства, о потоњим књигама г. Дамјанова тек са великим опрезом можемо говорити као „романима“, будући да су то флуидне збирке средишњом идејом или премисом повезаних кратких прича, есеја, песама, алегорија, бајки, интервјуа, филозофских студија, рецепата и фалшираних животописа. Да ствар буде разнороднија, чак и о „прозном“ у овом случају можемо говорити само уз одступницу; радови г. Дамјанова представљају гулаш свих списатељских поступака доступних сазнању књижевне уметности: од десетераца, преко барокне емблематске збирке, до креативних, од главног текста независних фуснота. Овакав шаљиви максимализам у спрези са још шизоиднијим језичким хумором чини г. Дамјанова сличним, да повучемо још једну еквиваленцију, шалоозбиљној уметничкој пракси Станислава Винавера, са којим дели ауру ерудите и бандитског шаљивџије.
Нова издања г. Дамјанова нису само прецизне и лекторски правилније копије првобитних текстова већ су, свако за себе, конгрегација сродних пишчевих радова. Читаоцима који су већ упознати са овим стваралаштвом се на овај начин олакшава живот, а новима упознавање, јер су разни ауторови белетристички микстејпови, расејани по кодексима различитих издавачких кућа, сада обједињени у поетички, типографски и уреднички сродне концептуалне целине. Истраживању савршенства (1983/2018), уређеном од стране Снежане Савкић, придодати су сродни текстови из ауторовог раног пројекта „Речник истраживања“. Колачи, обмане, нонсенси (1989/2019) уредника Милоша Јоцића обухватају и поетски сродне делове из Повести неизрецивих (1997). На крају, у Ремек-делцима (2005/2020), уреднице Ала Татаренко – ауторке иначе најоригиналнијег поговора у овом пројекту, заправо вештог дамјановљевксог пастиша који, вероватно на велико задовољство самог СД, демонстрира да књижевна критика не мора бити оперисана од штоса, шмека и живота, што је редовније случај у академским зборницима – објединила је поменуто дело са радовима из Причака (1994).
Издања серијала Искони бѢ слово обавезна су за читаоце одређеног истраживачког укуса. Старија издања су овим подухватом постали вредни реликти, а за читање г. Дамјанова ове реиздате књиге ултимативни извор. Излажемо два могућа, али минорна недостатка: истраживачима може зафалити оригинални поговор Колачима, обманама, нонсенсима Ивана Негришорца, постмодерног песника и критичара, који је коментаре о тада најновијој књизи г. Дамјанова прожео важним запажањима о читавом експерименталном потезу српске постмодерне генерације. Потом, реч о једној несрећној последици напредније, уредније, чистије штампе и педантног терора Adobe InDesigna: побуњеничким делима г. Дамјанова годило је разливено мастило, грешчице у прелому, неуредна типографија и остале производне фалинке ранијих издања; дела су на тај начин личила на андерграунд фанзине и чак су и визуелно изгледала као атак на уштогљеност узвишене литературе. Нове књиге су, нажалост, савршено уредне, лепог и уредног слога и (тврдих) корица маестрално илустрованих радовима савремене уметнице Гале Чаки.
На страну остављајући ову педантерију, тестаментарност дела г. Дамјанова овим је издањима сачувана и ојачана. Тридесет и више година након првобитних објављивања, проза Саве Дамјанова и даље је свежа, шокантна, смешна; и даље је специјалитет literature vulgate за читаоце чија непца више воле зачињено од павлаке и леба. Уосталом, укључујући мене а искључујући г. Татаренко, сви тренутни и будући уредници сабраних дела г. Дамјанова су генерацију или две млађи од њега, што сведочи да пишчево дело није остало у микроскопским оквирима једне специфичне епохе, већ је темпоралне границе успешно пробило и отворило се и новим, каснијим, то јест савременим читаоцима.
