Пише: Светлана Милашиновић
У емиграцији је било нешто иреално. Нешто што подсећа на идеју о загробном животу. То јест, било је могућно почети све испочетка. Ослободити се бремена прошлости.
(Сергеј Довлатов, Странкиња, Матица српска, Нови Сад 1996, стр. 157)
Дугогодишњи рад у Матици српској, а нарочито дежурство на престижном Београдском сајму књига сваког октобра, учинили су да ми за око западне чињеница да влада велико интересовање за руског писца Сергеја Довлатова који је, попут већине писаца, који нису припадали владајућем совјетском режиму, стваралачки спас потражио у далекој Америци. Наиме, старо, сада већ давно уснуло Издавачко предузеће Матице српске издало је још давне 1996. године два његова краћа романа објављена заједно, у једној књизи (Кофер и Странкиња), у одличном преводу са руског Радмиле Мечанин.
Поменути романи су и данас веома тражени и радо читани. И заиста, већ након десетак прочитаних страница постаје кристално јасно зашто је то тако, јер Довлатов је писац кога је заиста лако читати. Реченица му је питка, кратка, духовита и језгровита. Писац не скреће пажњу на себе, не инсистира на сопственим ставовима и закључцима, те се не намеће читаоцу као типичан писац, већ врстан приповедач који је од предака наследио ону замамну, типично руску, моћ да причањем заведе и заокупи пажњу читаоца и на крилима чаробног приповедања доведе га до тако жељене читалачке катарзе. С друге стране, Довлатов је од младости био опчињен америчком књижевношћу, посебно Хемингвејем који је користио кратку, језгровиту реченицу увијену у фину дозу привлачног хумора, те важио за симбол модерног стила живота и западног система вредности који је у први план избацивао индивидуалност. Хемингвеј је био све оно чему је Довлатов тежио, а што му је било онемогућено у социјалистичком режиму тадашњег СССР-а. Довлатов никада није могао да прихвати званични совјетски стил писања – лишен емоција, технички не претерано захтевно и тематски изрежирано, и то је уједно био и један од основних разлога за емиграцију овог писаца у Америку, тачније та насушна тежња уметника ка слободи мишљења и изражавања. Америка је за њега била симбол свега онога чега није било у Русији – каубоји, џинс, џез, кока-кола, сексуална револуција.
Сергеј Довлатов припадао је трећем таласу руских емиграната који су спас од тоталитарног режима потражили у тада слободоумној Америци (разликују се три таласа руске емиграције у Америци: први, након Октобарске револуције 1917, други након Другог светског рата и трећи, који је почео ’70-их година ХХ века и завршио 1985. доласком Горбачова на власт). Рођен 1941. године припадао је отуђеној и равнодушној послератној, постстаљиновској генерацији. Није усвојио правила социјалистичког реализма, тада јединог важећег правца у совјетској књижевности, те је књижевну инспирацију проналазио у непопуларним, модерним аспектима урбане совјетске средине.
Стога не чуди да у роману Кофер већину поглавља посвећује управо таквим аспектима, на пример, Финске чарапе од крепа, Јакна Фернана Лежеа и Шоферске рукавице. Живот у СССР за Довлатова био је изузетно тежак, због својих либералних ставова и бављења истраживачким новинарством био је чак и затваран. О затвореништву је још 1962. године написао роман Зона који ће светлост дана угледати тек 1982. на Западу, односно 1991. у СССР. У овом роману заступао је интересантну тезу да су разлике између затвореника и њихових чувара веома мале, нарочито у погледу етичких ставова, што је резултат њиховог природног међусобног утицаја. Ову тезу прошириће касније и на причу о емигрантима (роман Странкиња). Не треба, дакле, да нас чуди што је Довлатов у својој земљи био маргинализован и као човек и као писац, те је спас за себе и као човека и као писца потражио на Западу. У потрази за либералнијом атмосфером и бољим условима за објављивање одлази 1974. прво у Естонију (Талин), 1978. у Беч и напослетку, 1980. у Њујорк. На такву његову одлуку утицало је познанство са најпознатијим дисидентом његове генерације Јосифом Бродским: „Једина држава на земљиној кугли у којој ће човек несхватљивог порекла, који влада источноевропским језиком, да се осећа природно јесте Америка”.
Обећана земља осим стваралачке слободе мишљења и израза, донела му је и тежак живот тражења и проналажења извора који би решили основне егзистенцијалне проблеме, те је и у Њујорку хлеб зарађивао новинарским занатом (био један од покретача и уредник либералног часописа руске емиграције Нови Американац / The New American). С друге стране, Америка му је донела свеж и нов стваралачки замах који је у његов литерарни свет, упркос чињеници да је писао искључиво на руском, увела шарени калеидоскоп тема и ликова базираних на чудесном свету различитих национално, политички и верски обојених емиграната из различитих делова света, и што је још битније, пореклом из културолошко различитих територија. Добро познавање америчке књижевности и инспирација Хемингвејем, Селинџером и Ремарком, учинила је да Довлатов постане интересантан америчкој публици.
Његова проза била је у великој мери аутобиографска, базирана на искуству маргиналаца и емиграната, које је претворио у своју предност, те постао један од најцењенијих писаца у Америци. Његови књижевни јунаци (углавном мигранти из Русије, Латинске Америке и Блиског Истока) истичу се као изразито индивидуални (а самим тим и изопштени). У питању су обични људи који долазе из различитих животних прича бивши боксери, неостварени глумци, глумице, сценаристи, војници, студенти (главни ликови оба романа, и Кофер и Странкиња). Уместо хероја потраге за бољим животом у бољем свету, Довлатов нам нуди ликове који за собом носе дуги низ неуспеха једног пропалог спортисте, пијанца, глумице, односно неостварених интелектуалаца нејасних моралних начела и лењиваца. У питању су, дакле, антихероји које писац није случајно изабрао за главне протагонисте својих дела. Наиме, Довлатов је стваралачком интуицијом правог, талентованог писца веома добро проценио да ће овакав тип јунака бити пријемчивији читаоцима, јер ће са њим моћи лакше да се идентификује. И био је у праву. Постао је један од веома цењених писаца руске емиграције у Америци, а након смрти (1990) доживео је дуго жељену рехабилитацију и у Русији.
Лик неоствареног интелектуалца-лењивца мене неодољиво подсећа на лик Иве Полића из романа нашег модернисте Ива Ћипика За крухом (1904). Код Ћипика је у питању једна посебна врста интелектуалца, човек који разуме и осећа да дух новог времена полако гуши све остатке старог, патријархалног света, сатире све његове моралне и друштвене вредности, мењајући их новим које почивају, пре свега, на егзистенцијалној борби за опстанак и капиталистичким настојањима одабраних да заузму што боље позиције у новом друштву (овај модел у модификованој форми веома лако се може применити и на совјетски режим). С друге стране, лик Иве Полића говори нам, пре свега, да је ново време утицало и на књижевност (није ли тако и са књижевности која покушава да искорачи из оквира наметнутог соц-реализма). Створен је нови тип јунака. У питању је модерни јунак (интелектуалац) чија основна особина је морална и индивидуална слабост која га спречава да буде човек од акције и деловања. Долазимо до основне разлике између оваквог типа модерног јунака и јунака које нам у својој прози нуди Довлатов. Наиме, његови јунаци нису лењивци који пуштају да животне промене пролазе мимо њих, већ су људи који поседују неке самосвесне, мада прилично екцентричне, квалитете: „Сами се дистанцирају од статуса жртве конструишући алтернативне стварности и по сваку цену чувајући лично достојанство”. Управо ова особина и чини Довлатовљеве јунаке приемчивим за идентификацију са читаоцима, те у томе, по мом мишљењу, и лежи његова највећа величина као писца.
Просто је немогуће не саживети се са бившим боксером који у емиграцију из родне Русије носи кофер пун успомена које га подсећају на пропале послове, велика пијанства и неостварене идеале (роман Кофер) или са темпераментним латино-америчким романтичним заводником Раулом и пропалом руском богаташицом Марусјом (роман Странкиња). Према Довлатову разликујемо, дакле, три врсте емиграната у Америци: први су у обећаној земљи нашли уточиште из политичких разлога, други су у потрази за бољим материјалним условима за живот, а трећи су просто аванутуристи жељни промене и бега из учмале свакодневнице (овом типу припада и Марусја, главна протагонискиња романа Странкиња). Сви они пронашли су своје место у занимљивом прозном опусу Сергеја Довлатова и учинили да он и данас, баш као и у другој половини XX века буде занимљив, цењен и радо читан писац, како светске тако и европске књижевности. Његова потпуна књижевна рехабилитација била је итекако вредна чекања.
Врхунац његове успешне каријере на Западу представља престижна награда „US Pen Club“, као и битна чињеница да је текстове објављивао у престижном Њујоркеру и тако постао други Рус (после великог Владимира Набокова) чије је текстове овај магазин са великим пијететом објављивао. У родном Совјетском Савезу потпуну рехабилитацију и углед који заслужује добио је постхумно доласком на власт либералисте Горбачова 1991. године. Његов живот био је инспирација редитељу Алексеју Герману Млађем који је режирао филм Довлатов у руско-пољско-српској копродукцији. Главну улогу одиграо је српски глумац Милан Марић, а филм је награђен „Сребрним медведом” за изузетни уметнички допринос на 68. филмском фестивалу Берлинале.
