Дејан Ристић, „Митови српске историје“: Стручношћу противу митова

Categories КритикеPosted on

Пише: Срђан Видрић

Дејан Ристић, некадашњи управник Народне библиотеке Србије, истакнути историчар и аутор више десетина стручних и научних радова, као и научних монографија, написао је протекле године књигу која се с правом нашла на листама најпродаванијих књига из области популарне науке. У питању је наслов Митови српске историје, штампан у београдској издавачкој кући Вукотић медија, који има за циљ да кроз двадесет занимљивих, али стручно и педантно написаних текстова расветли двадесет српских митова.

Вођен речју и мишљу свог колеге историчара и византолога Радивоја Радића да „историчари пишу за оне који желе да знају, а публицисти за оне који желе да верују”, Ристић је написао књигу која је одавно требало да буде написана на овим просторима. Наравно, књигâ које се успутно баве и овим темама свакако има, али су најчешће писане језиком недоступним за ширу читалачу публику, тј. научним стилом, а управо је то један од разлога зашто су митови распрострањенији од научно непопуларних истина.

Полазећи од прве половине XII века и дипломатске посете немачког краља и цара Светог римског царства Фридриха II Барбаросе Нишу, тј. великом српском жупану Стефану Немањи, из које је проистекао један од најукорењенијих митова у српској историји – мит о златним виљушкама, аутор је систематично и хронолошки побројавао и разобручавао све оне личности и догађаје који су временом и то најчешће усменим путем били омитовљени.

Дејан Ристић (1972, Београд)

Како би истакао значај историјских чињеница и додатно заинтересовао читаоце, Ристић је износио делове говора и иступа појединих политичара и јавних личности који су у медијима, на конференцијама и при сусретима са иностраним званичницима представљали поједине митове српске историје као догађаје који су се без сумње одиграли у прошлости. Ово непознавање сопствене историје највише штете доприноси јавном дискурсу, а потом и самој историјској науци јер подрива темеље на којима ова наука заснива сопствено деловање, а то су – извори.

Аутор ове књиге се и ту показује као поштен изучавалац и представник своје струке јер указује да понекад и сама наука има своје границе и да је у неким случајевима, чак и поред најсавременијих ДНК анализа, немогуће утврдити коначну истину. На такав пример наилазимо у тексту под називом „Два деспотова гроба” у којем Ристић покушава да одговори на питање „Где је сахрањен велики српски владар – деспот Стефан Високи?”.

Међутим, оно што би се могло и морало замерити овом писцу јесте изостанак фуснота. Књига која претендује на разбијање митова и која указује на важност извора, морала би да садржи референце. Премда књига поседује библиографију на завршним страницама, она се у овом случају сматра недовољном јер не исцрпљује детаље свих навођења. Могуће је да се Ристић водио мишљу да би фусноте замарале и одбијале „просечног читаоца”, па их је зато изоставио, али би једна књига оваквог типа свакако морала да их поседује.

Оно што такође изазива недоумицу и оставља утисак постављања двоструких аршина јесте ауторов став према сећањима појединих актера веома важних историјских догађаја. Наиме, док с једне стране доводи у питање аутентичност сећања Ђорђа Роша поводом чувеног говора мајора Гавриловића забележеног у књизи На Дунавском кеју септембра 1915. године, Ристић се о последњим данима војводе Петра Бојовића готово у потпуности информише из видео-сведочења Косте Ракића, дугогодишњег послужитеља у дому Бојовића и њиховог каснијег породичног пријатеља, насталог с почетка 2018. године. Будући да је Ђорђе Рош био један од ретких преживелих војника који су учествовали у борби за одбрану Београда, да је поменуту књигу штампао „тек” 1931. године и да је управо он био први и једини који је забележио говор мајора Гавриловића, Ристић сматра да је говор „накнадно измаштан од стране капетана Ђорђа Роша, у племенитој намери да се истакне непатворено родољубље и јунаштво српских ратника.” Чак и да је тако, поставља се питање зашто је сећање Косте Ракића, који на једном месту цитира разговор који су војвода Бојовић и Херман Нојбахер водили током 1943. године, веродостојнији од сећања Ђорђа Роша?

Било како било, Митови српске историје су књига коју би свакако требало да прочита сваки пунолетни држављанин Републике Србије. Она је писана с намером да отклони сумње, да просветли и поучи, али и да укаже на погубност и штетност незнања и лаицизма. И, на крају крајева, она пружа прилику да се у трећу деценију XXI века коначно закорачи са знањем, а не вером да Вук Бранковић није издао на Косову.

МИТОВИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ
Дејан Ристић
Вукотић медија, 2019.
237 стр.

Поделите пост