Piše: Sofija Rakočević
Ima nečeg fascinantnog u tom kopanju po bolesnom mozgu, gledanju u oči, uprte u tuđe svetove…
– Grum u Razgovori sa slovenačkim piscima (1940)
Nijedan drugi istorijski trenutak nije mogao da izrodi takvog jednog autora kakav je bio Slavko Grum, slovenački pisac i pisac drama iz perioda ekspresionizma, odnosno međuratne književnosti. Prvi svetski rat je sa sobom odneo sve temelje, krovove i prozore ostavivši iza sebe samo gole zidove kroz koje bije hladan vetar koji huči u vidu krika čoveka dvadesetog veka, i decu koja su njim podojena. Izgubljenost, neukorenjenost, teskoba, paranoja i alijenacija jesu karakteristike čoveka (ako ga uopšte možemo i nazvati) tog doba, koji počinje više da liči na ljušturu nego na biće sa pulsom; neko ko se svojom ispijenošću i hladnoćom savršeno uklapa među Grumove žive mrtvace.
Ono što je Grumovom opusu obezbedilo mesto među klasicima slovenačke književnosti nisu samo elementi horora i strave, koji su izrazito prisutni i značajni za njegovu poetiku, zbog kojih nas podilaze žmarci i steže grlo; već i njegovo interesovanje za čovekovo svesno, potkrepljeno njegovom pripovedačkom umešnošću kojom ga secira kako bi stigao do koske, onog što nije očigledno, onoga što se nalazi „sa druge strane vrata“ – odnosno čovekovog nesvesnog. Grum je na lucidan i uznemirujuć način približio rastrojenog čoveka čije se raspoloženje poistovećuje sa onim kod duševnih bolesnika.
Iako pojašnjenja i odgovori u vezi sa nekim književnim delom ne bi trebalo da se traže u biografiji autora, Grum se tu javlja kao izuzetak. Upravo se u njegovom životu kriju smernice koje savremenom čitaocu mogu pomoći kod čitanja, razumevanja i pravilnog tumačenja njegovih kratkih proznih oblika i drama. Tako je važno znati da se Grum još od srednjoškolskog uzrasta počeo zanimati za aspekte ljudske svesti: kako taj mehanizam funkcioniše, šta se krije iza i kako stići do njega. Upisom medicine u Beču, Grum se upoznaje sa Frojdovom psihoanalizom, da bi kasnije radio u psihijatrijskoj klinici, odakle je i dobijao materijal za svoja dela.
Pošto Grum stvara u vreme tranzicije, neukorenjenosti, odnosno u vreme bez vrednosti, i pošto nove još uvek nisu uspele da se uspostave, ne treba nas čuditi što je sama kompozicija njegovih kratkih priča takva – fragmentarna, ispresecana, haotična, kratka, odsečna, intenzivna, jeziva, ali u isto vreme i duboko lirski obojena. Kod Gruma, vreme je statično, pa su zato i njegovi junaci kao zarobljeni u njemu – u vremenu koje se ne pomera, jer je ono za sve njih stalo.
Tako se u kratkim pričama poput „Tju“, „Vrata“, „Mansarda“, „Pacovi“ i „Beli azil“ radnja smešta u skučene prostore poput sobe, mansarde ili mrtvačnice. Oni uglavnom imaju niske plafone i samo jedan prozor, zbog čega je čak i po danu unutra mračno i hladno; u prilog toj jezovitoj atmosferi idu i knjige pokrivene prašinom, stari nameštaj, prljav i ulepljen radni sto i pocepane tapete na već nagriženim zidovima koji nagoveštavaju truljenje, pohabanost i vakuum u vremenu.
Sad, pitanje jeste: kakav to čovek mora neko biti da bi živeo u takvom jednom prostoru koji asocira na ćeliju, ili čak sanduk? Odgovor: mora da bude poput Grumovog pripovedača. U Grumovim kratkim pričama preovladavaju muški likovi koji su većinski duševni bolesnici, umetnici, zavisnici ili izgubljene duše koje samo čekaju smrt ili se same u nju odvode. Oni se osećaju vrlo usamljeno, odsečeno od sveta. Željni su nežnog dodira (žene) i toplote ljudi, ali ih se u isto vreme i boje. Zbog toga se i povlače u sobu i sa prozora, kao jedine veze sa ostatkom sveta, gledaju ta daleka, sebi strana i strašna bića od čijih pogleda strepe.
Usled tog straha da budu viđeni, Grumovi junaci se mogu zbližiti samo sa ženama koje se bave prostitucijom. Poneki, kao što je to slučaj sa pripovedačima iz pripovedaka „Tju“ i „Beli azil“, zbližavaju se sa decom. Možda je to baš zbog njihove bespomoćnosti ili razlike u fizičkoj snazi. Žene-prostitutke često su, međutim, te koje Grumovim junacima sateruju strah u kosti svojim cerekanjem („Vrata“) – ali je su takvi detalji, kao i mnoge druga dešavanja kod Gruma, pod znakom pitanja da li su se uopšte i desili ili je u pitanju samo san, odnosno noćna mora. Iako nam biografija samog autora može pomoći pri shvatanju konteksta u kom je stvarao i šta je njim hteo da postigne, nipošto ga ne smemo poistovećivati sa samim junacima njegovih dela jer oni predstavljaju samo deo njegovog genija, a ne njegovo naličje.
Grum je pisac koji se u svojim delima obazire ne na događaje, već na situacije: na fragmente u vremenu, na isečke iz života, zbog čega u njegovim delima imamo doživljaj vremena kao vakuuma. On to čini kako bi u nama, kao osobitim voajerima tuđe svesti, izazvao klaustrofobiju, teskobu i paranoju (kao da nam je tesno u sopstvenoj koži). Na taj način nas, bez našeg znanja, navodi da se saživimo sa njegovim pripovedačima i prihvatimo njihovo viđenje realnosti kao da je naše.
Prilikom takvog stapanja nas, kao čitalaca, i njih, likova-fokalizatora, odnosno izvora naracije, isključuje se bilo kakvo naše preispitivanje ispravnosti njihove racionalnosti i mi počinjemo da osećamo istu tu strepnju i hladnoću, istu paranoju kao oni i time u nama počinju da se bude iste te vizije pacova („Pacovi“) i siluete žena („Tju“, „Vrata“) koje se penju i nestaju u zidovima.
Ono što je zanimljivo kod Grumovih pripovedača jeste to što postoje i oni koji su svesni toga da su bolesni. U kratkoj priči „Vrata“, na primer, postoje trenuci prepiranja pripovedača sa samim sobom oko toga da li zapravo čuje glasove iz stana do svog ili je to sve samo deo zvučnih halucinacija:
Ne usuđujem se, šta ako ne odgovori i otvore mi se oči da je sve –
Ima li, uopšte, glasova?(…)
Možda – treba da se uverim, uprem u vrata? Ali onda – ako ih nema – ako –
Bojim se da saznam.
Na kraju, on razvaljuje ta vrata stana – tu iluziju — i vidi da se sa druge strane niko zapravo ne nalazi:
Sedim ovde i zurim u šupljinu vrata.
Znam.
U tome je veličina Slavka Gruma kao pisca: koliko verodostojno ume da prikaže bolesnog čoveka, toliko neuhvatljivo ume i da preobrazi zdravog u njega; baca nas u kovitlac tako intenzivnih i negativnih emocija koje možda pre toga nikad nismo doživeli i sve to smešta u jedan trenutak, u nekoliko strana, ali od toga subjektivno čini večnost.
Za postizanje svega toga Grum koristi grotesku. Grum stvara slike koje očito predstavljaju iskrivljene doživljaje realnosti koji izazivaju jezu i šok, i ona postaje glavno obeležje njegove poetike. Grum voli da skače iz krajnosti u krajnost; voli da iznova i iznova iznenađuje i začuđuje svoje čitaoce tako da često spaja mrak i skučene prostore, lepo i ružno, nemoć i strah, vrlo mlade i starije odrasle. Najviše od svega Grum voli da spaja žive sa mrtvima, odnosno žive sa smrću, tako da su oni više nekakvi živi mrtvaci koji su do te mere pasivni da ih sami predmeti poput tih knjiga i tapeta prihvataju kao jednog od njih.
U Grumovoj prozi kao da postoje tri nivoa postojanja: čovek, mrtvac i živi mrtvac. Grum ne razvija grotesknu sliku samo tako što prikazuje prisutne mrtve u svetu živih, već se groteska krije u tome što su kod njega ljudi „živi“ samo po tome što poseduju puls, ni po čemu više. Oni žive a ne živi im se, oni su pasivni, mračni, ispijeni, oni se više ne razlikuju od mrtvaka. To se odlično vidi na primerima kratke priče „Mansarda“ (iako je ova groteskna slika svoj vrhunac dostigla u drami Događaj u mestu Gogi) kada pripovedač kaže:
Sasvim tiho je umro da ne uznemiri stvari što ga okružuju i predmete što su ga prihvatili… Sav sitan i pogrbljen, kao da je i posle smrti dalje stario.
Sa druge strane nalaze se mrtvaci, kojima su, neverovatno, Grumovi junaci privrženiji nego živim ljudima. Među sebi sličnima po toploti oni osećaju anksioznost, paranoju i nelagodu, a kada se nađu u okruženju pokojnika osećaju lakoću i mir – to je groteska i genijalnost Grumovog dela. U priči „Beli azil“ pripovedač je radnik u mrtvačnici u koju jedne večeri dovode samo samoubice i one koje pokupe na ulici. Takav lik, stalno „živeći“ sa mrtvacima, počinje da liči na njih. On je bled, hladan, usporen, ne doživljava mnogo, njegove rečenice su kratke, čitavo njegovo postojanje je letargično i on uživa u tome što kupa i sređuje pokojnike. On društvo živih izbegava; od njih mu je nelagodno.
Da li zbog tolikog vremena provedenog među njima ili prosto zbog tipa ličnosti kakvi su Grumovi likovi, oni su svi obeleženi letargičnim, turobnim i otežalim kretanjem ili njegovim potpunim odsustvom. Jedini trenutak kada može doći do nekakvog intenzivnijeg kretanja ili delanja jeste – usled paranoje, kada Grumovi junaci konačno odlučuju da istrče na ulicu i izgube se među masom, ili kada reše da se ubiju. Ipak, čak ni tada to kretanje ne traje dugo. Oni su zatvorenici sopstvenog bića i prostora u kom se nalaze i čim pokušaju da ga napuste, težina tog poduhvata ih, poput skrivenih kandži, vraća na početnu tačku – u vakuum.
