Пише: Светлана Милашиновић
Мислим да Бернхарда Шлинка, савременог немачког романсијера и приповедача, није неопходно посебно представљати домаћој читалачкој публици, нити га је неопходно сврставати у контекст књижевне историје. Довољно је рећи само Читач. Већина ће одмах знати о коме је реч, захваљујући не књизи, која је у оригиналу изашла још 1995. године (код нас преведена тек 2002. захваљујући Споменки Крајчевић и издавачкој кући Плато из Београда), већ истоименом филму (2008, режија Стивен Дардли, улоге Ралф Фајнс и Кејт Винслет), који је наша публика први пут видела на отварању 37. београдског ФЕСТ-а (2009) и за који је Кејт Винслет добила „Оскара” за главну женску улогу. Ускоро, Читач постаје једна од најтраженијих књига (томе у прилог иду и многа поновљена издања), а природно је да расте и интересовање за Шлинка као писца. Читају се већ постојећи преводи, док се истовремено ради на поновљеним издањима, али и на превођењу других његових остварења: Повратак кући (2007), Викенд (2008), Гордијев чвор (2009), Летње лажи (2011), Жена на степеницама (2014) и Олга (2018). За популацију Шлинка на домаћој књижевној сцени заслужни су преводилац Споменка Крајчевић и Плато.
Сваком од ових књига, Шлинк је постајао све ближи и пријемчивији нашим читаоцима, у шта сам се лично уверила читајући након, најпопуларнијег, Читача и Гордијев чвор, те Летње лажи, а посебно најсвежије преведен роман Олга.
На први поглед овај роман не доноси нам много тога новог у погледу одабира тема и мотива. Шлинк слика савремени свет саткан од љубави, самоће, лажи, кривице, правде, који је истовремено сведен на површне, врло мало личне односе. Његови јунаци су у већини животних ситуација сами, суочени са сопственим најдубљим емоцијама, које углавном задржавају за себе, кријући их од најближих (у првом реду породице). Овако компонована прича о емотивно неиспуњеним људима (младима, људима средњих година, али и онима чији се животни век ближи крају) за Шлинка апсолутно не представља никакву новину. Сетимо се романа Читач, те збирки прича Бекства од љубави преведене још 2003. године и Летње лажи преведене 2011. Ни у роману Олга писац не одступа од овако утемељеног оквира. Насловна јунакиња, њен изабраник Херберт, њихов ванбрачни син Ајк, Фердинанд који се још као дечак спријатељио са Олгом, сви су они усамљеници, луталице, у потрази за даљинама и дубинама како у спољашњем свету, тако и у најдубљим понорима својих унутрашњих интима. О себи говоре веома мало и штуро, не говоре о емоцијама и врло тешко их испољавају. О њима највише сазнајемо посредно, из друге руке. На пример, о Херберту највише можемо судити искључиво из Олгиних прича, док о самој Олги највише сазнајемо из писама који чине трећу композициону целину романа, а писала их је Олга свом драгом који је отишао да испуни свој највећи сан, да освоји Арктик. На пример, у писму писаном на Божић 2013, забележила је: „Има још нешто, Како сам само као дете чезнула за породицом која ме воли, бодри и помаже ми! Нисам је имала, и морала сам све да остварим сама. И Ајка сам добила сама, о њему сама бринула. Поносна сам на све што сам постигла. Прекасно је да учим да живим оним заједничким животом какав ви мушкарци хоћете. Не бих се уклопила, не бих хтела да се подређујем.” (Олга, стр. 206)
Питање је онда зашто Шлинк читаоца већ од првих редова прикује за текст и не пушта га док у грозничавом ишчекивању исти не дотера до краја. Одговор је сасвим прост. Шлинк просто плени својом једноставношћу. Његова кратка, језгровита реченица, сведени, пуни набоја, описи људи и ситуација, просто вас заробе и не пуштају до самога краја. Његове књиге читају се у једном даху, а одабир тема и мотива из свакодневног живота омогућавају читаоцу потпуну индентификацију, тако неопходну у савременом свету.
С друге стране, у неколицини Шлинкових дела као позадински (нимало наметљив) оквир јавља се критичка прича о тајним путевима успона нацистичке Немачке (на пример, Читач, Гордијев чвор и Олга). Оваквим ставом писац се јавно, али не нападно, декларише као космополита и ерудита, а истовремено и не прави од ове, тако много књижевно експлоатисане теме у европској књижевности, обичан клише. У томе се, између осталог, огледа његова величина.
Наведимо као пример управо роман Олга. Тема успона нацистичке Немачке брижљиво је уткана у причу о Херберту који још, пре Првог светског рата, заљубљен у Бизмарков сан о великој Немачкој који покушава да реализује заузимањем Арктика, гине на бесмисленој мисији освајања неосвојивог да би задовољио глад за мегаломанским, карактеристичну за све „гениозне” вође. Његов пут следи и његов син који се под утицајем Олгиних прича о Хербертовим чежњама за величином оличеном у пространству опредељује за чланство у моћном СС-у. И то је углавном све, што нам писац саопштава о овој теми. Насупрот томе, постављен је лик насловне јунакиње Олге, која је пољског-немачког порекла и потпуно је супротних размишљања од свог несуђеног супруга Херберта и њиховог ванбрачног сина Ајка. Тежи образовању оличеном у књигама, музици и култури, не одустаје од својих циљева, не разуме потребе за мегаломанијом и глобализацијом, прихвата Хербертове методе, али се у исто време не либи да их отворено критикује: „Огорчена сам и на Ајка и на Тебе. Он је Твоја крв и Твоје месо. Глуп је као Ти и кукавица је као Ти. Истина, уме и да буде драг као Ти. Само, шта вреди бити драг кад си глуп и кукавица.” (Олга, стр. 244)
Ово је, пре свега, роман о животу Олге Ринке, девојчице пољско-немачког порекла која је веома рано остала без родитеља, одрастајући уз бабу која јој је била хладна и далека и Олга је за њу целог живота остала: „инаџијско, неваспитано и незахвално дете” (Олга, стр. 12).
Живот главне јунакиње испричан је кроз три композиционе целине које истовремено чине и три дела романа. Први део односи се на причу о Олги и Херберту, а пре свега о њиховим различитостима која их је свезала међусобном нераскидивом љубављу, а са друге стране и онемогућила им да везу учине јавном. Природно је, дакле, да се оваква веза оконча трагично, па стога не чуди чињеница да је Херберт уместо супротстављања родитељима и женидбе вољеном девојком одабрао живот вечитог луталице, отуђеног од људи, у потрази за неприлагодљивим и неукротивим даљинама, који га је одвео у белу смрт на ледом окованом Арктику.
Други део романа представља Олгу кроз очи дечака Фердинанда код чије породице је јунакиња радила као кројачица. Између сада већ оглувеле Олге која је морала да напусти посао учитељице и која је након Хербертовог нестанка одабрала да остане сама и овог усамљеног дечака развило се пријатељство које ће трајати све до Олгине смрти. Фердинанд ју је памтио и као домаћицу која је правила укусне колаче и као оштроумну жену која се не либи да јавно изнесе своје мишљење и ставове: „Сетио бих је се и кад би се догодило нешто за шта сам знао да би њој деловало мегаломански. Као што је сматрала да се ми студенти морализовањем сувише узносимо, сад би се изругивала медијима који су људе одлучили од истраживања и заменили га моралитаторским скандализовањем. Сматрала би да су савезна администрација и зграда Бундестага и споменик Холокаусту превелики. Радовала би се поновном уједињењу Немачке, али би Европу, која је од тада нарасла, сматрала превеликом, као и глобализовани свет.” (Олга, стр. 150) Јасан је у овим редовима и став самог Шлинка о актуелној ситуацији у Европи и свету, и управо кроз њега се и очитује онај космополитски и ерудитски дух писца о којем смо говорили на почетку овог текста.
Трећи део компонован је у епистоларној форми, а чине га писма која је Олга слала Херберту, а која му никада нису испоручена. Откупио их је од антиквара након Олгине смрти Фердинад, сада већ и сам пензионер. Писма откривају праву Олгу, све оно што је она сама о себи прећуткивала, све оно што је држала у себи. Говоре о њеној усамљености, љубави, борби, лицу и наличју живота: „Пишеш о посвећивању великој ствари а мислиш о препуштању матици која носи у празнину, у – ништа. Бојим се тог ништа. Тај страх је већи од страха да ће Те задесити несрећа. То што си написао, нисам схватала озбиљно док си ми о томе говорио. Било ми је далеко и страно, али то није било важно, пошто си ми ти био близу. Сад си бескрајно далеко. У Твојим белешкама затичем те као туђинца, и видим да си ми већ тада био туђинац.” (Олга, стр. 218).
Није тешко препознати се у усамљеној жени која је још у раној младости пронашла партнера и остала му верна чак и након његове смрти, јер просто њих двоје једно другом прекраћују усамљеност и живе у једној другој димензији, далеко од реалности, која нестаје оног тренутка када се њих двоје раздвоје. Уствари не нестаје ни онда, јер бива одржавана вештачки, њеним писмима која он никада није примио. Управо та писма замењивала су и након његове смрти њихову малу заједницу, њихов мали свет у којем није било никаквих тајни. Ван те заједнице, њих двоје су одржавали какве такве међуљудске односе, али углавном површне, у које није требало превише емотивног улагања. Међутим, усамљеност је на крају ипак однела победу, чак и када је на први поглед јака, самосвесна и стамена Олга у питању. Сан о великој Немачкој који је наследио од Бизмарка, одвела је Херберта у смрт и тако даровала Олги живот у емотивној самоћи. Она је томе дуго робовала, али на крају ипак одлучује да се освети тако што као деведесетогодишња старица диже у ваздух Бизмарков споменик и окончава у тако изазваној експлозији и свој живот. Није ли то мало модификована верзија жртве достојне једне велике Ане Карењине?
Сопствене дилеме и проблеми много се лакше преброде ако их поделимо са неким. Управо то нам је и омогућено захваљујући Шлинковим делима. Оно о чему, услед емотивне дегенерације савременог друштва, морамо да ћутимо, више није само наша мука, већ ту муку делимо са Шлинковим јунацима који су, попут нас, у исто време и срећни и несрећни, испуњени и неиспуњени. Шлинк, дакле, у првом реду, прича о усамљености и пролазности као основним чиниоцима савременог живота. Емотивна хладноћа све више узима маха, те доводи до све чешћег и све дужег прећуткивања. Најтеже дилеме и проблеми остају неизречени, а све се своди на површну, куртоазну и блазирану комуникацију.
ОЛГА
Бернхард Шлинк
Плато, 2018.
254 стр.
