Piše: Svetlana Milašinović
Mislim da Bernharda Šlinka, savremenog nemačkog romansijera i pripovedača, nije neophodno posebno predstavljati domaćoj čitalačkoj publici, niti ga je neophodno svrstavati u kontekst književne istorije. Dovoljno je reći samo Čitač. Većina će odmah znati o kome je reč, zahvaljujući ne knjizi, koja je u originalu izašla još 1995. godine (kod nas prevedena tek 2002. zahvaljujući Spomenki Krajčević i izdavačkoj kući Plato iz Beograda), već istoimenom filmu (2008, režija Stiven Dardli, uloge Ralf Fajns i Kejt Vinslet), koji je naša publika prvi put videla na otvaranju 37. beogradskog FEST-a (2009) i za koji je Kejt Vinslet dobila „Oskara” za glavnu žensku ulogu. Uskoro, Čitač postaje jedna od najtraženijih knjiga (tome u prilog idu i mnoga ponovljena izdanja), a prirodno je da raste i interesovanje za Šlinka kao pisca. Čitaju se već postojeći prevodi, dok se istovremeno radi na ponovljenim izdanjima, ali i na prevođenju drugih njegovih ostvarenja: Povratak kući (2007), Vikend (2008), Gordijev čvor (2009), Letnje laži (2011), Žena na stepenicama (2014) i Olga (2018). Za populaciju Šlinka na domaćoj književnoj sceni zaslužni su prevodilac Spomenka Krajčević i Plato.
Svakom od ovih knjiga, Šlink je postajao sve bliži i prijemčiviji našim čitaocima, u šta sam se lično uverila čitajući nakon, najpopularnijeg, Čitača i Gordijev čvor, te Letnje laži, a posebno najsvežije preveden roman Olga.
Na prvi pogled ovaj roman ne donosi nam mnogo toga novog u pogledu odabira tema i motiva. Šlink slika savremeni svet satkan od ljubavi, samoće, laži, krivice, pravde, koji je istovremeno sveden na površne, vrlo malo lične odnose. Njegovi junaci su u većini životnih situacija sami, suočeni sa sopstvenim najdubljim emocijama, koje uglavnom zadržavaju za sebe, krijući ih od najbližih (u prvom redu porodice). Ovako komponovana priča o emotivno neispunjenim ljudima (mladima, ljudima srednjih godina, ali i onima čiji se životni vek bliži kraju) za Šlinka apsolutno ne predstavlja nikakvu novinu. Setimo se romana Čitač, te zbirki priča Bekstva od ljubavi prevedene još 2003. godine i Letnje laži prevedene 2011. Ni u romanu Olga pisac ne odstupa od ovako utemeljenog okvira. Naslovna junakinja, njen izabranik Herbert, njihov vanbračni sin Ajk, Ferdinand koji se još kao dečak sprijateljio sa Olgom, svi su oni usamljenici, lutalice, u potrazi za daljinama i dubinama kako u spoljašnjem svetu, tako i u najdubljim ponorima svojih unutrašnjih intima. O sebi govore veoma malo i šturo, ne govore o emocijama i vrlo teško ih ispoljavaju. O njima najviše saznajemo posredno, iz druge ruke. Na primer, o Herbertu najviše možemo suditi isključivo iz Olginih priča, dok o samoj Olgi najviše saznajemo iz pisama koji čine treću kompozicionu celinu romana, a pisala ih je Olga svom dragom koji je otišao da ispuni svoj najveći san, da osvoji Arktik. Na primer, u pismu pisanom na Božić 2013, zabeležila je: „Ima još nešto, Kako sam samo kao dete čeznula za porodicom koja me voli, bodri i pomaže mi! Nisam je imala, i morala sam sve da ostvarim sama. I Ajka sam dobila sama, o njemu sama brinula. Ponosna sam na sve što sam postigla. Prekasno je da učim da živim onim zajedničkim životom kakav vi muškarci hoćete. Ne bih se uklopila, ne bih htela da se podređujem.” (Olga, str. 206)
Pitanje je onda zašto Šlink čitaoca već od prvih redova prikuje za tekst i ne pušta ga dok u grozničavom iščekivanju isti ne dotera do kraja. Odgovor je sasvim prost. Šlink prosto pleni svojom jednostavnošću. Njegova kratka, jezgrovita rečenica, svedeni, puni naboja, opisi ljudi i situacija, prosto vas zarobe i ne puštaju do samoga kraja. Njegove knjige čitaju se u jednom dahu, a odabir tema i motiva iz svakodnevnog života omogućavaju čitaocu potpunu indentifikaciju, tako neophodnu u savremenom svetu.
S druge strane, u nekolicini Šlinkovih dela kao pozadinski (nimalo nametljiv) okvir javlja se kritička priča o tajnim putevima uspona nacističke Nemačke (na primer, Čitač, Gordijev čvor i Olga). Ovakvim stavom pisac se javno, ali ne napadno, deklariše kao kosmopolita i erudita, a istovremeno i ne pravi od ove, tako mnogo književno eksploatisane teme u evropskoj književnosti, običan kliše. U tome se, između ostalog, ogleda njegova veličina.
Navedimo kao primer upravo roman Olga. Tema uspona nacističke Nemačke brižljivo je utkana u priču o Herbertu koji još, pre Prvog svetskog rata, zaljubljen u Bizmarkov san o velikoj Nemačkoj koji pokušava da realizuje zauzimanjem Arktika, gine na besmislenoj misiji osvajanja neosvojivog da bi zadovoljio glad za megalomanskim, karakterističnu za sve „geniozne” vođe. Njegov put sledi i njegov sin koji se pod uticajem Olginih priča o Herbertovim čežnjama za veličinom oličenom u prostranstvu opredeljuje za članstvo u moćnom SS-u. I to je uglavnom sve, što nam pisac saopštava o ovoj temi. Nasuprot tome, postavljen je lik naslovne junakinje Olge, koja je poljskog-nemačkog porekla i potpuno je suprotnih razmišljanja od svog nesuđenog supruga Herberta i njihovog vanbračnog sina Ajka. Teži obrazovanju oličenom u knjigama, muzici i kulturi, ne odustaje od svojih ciljeva, ne razume potrebe za megalomanijom i globalizacijom, prihvata Herbertove metode, ali se u isto vreme ne libi da ih otvoreno kritikuje: „Ogorčena sam i na Ajka i na Tebe. On je Tvoja krv i Tvoje meso. Glup je kao Ti i kukavica je kao Ti. Istina, ume i da bude drag kao Ti. Samo, šta vredi biti drag kad si glup i kukavica.” (Olga, str. 244)
Ovo je, pre svega, roman o životu Olge Rinke, devojčice poljsko-nemačkog porekla koja je veoma rano ostala bez roditelja, odrastajući uz babu koja joj je bila hladna i daleka i Olga je za nju celog života ostala: „inadžijsko, nevaspitano i nezahvalno dete” (Olga, str. 12).
Život glavne junakinje ispričan je kroz tri kompozicione celine koje istovremeno čine i tri dela romana. Prvi deo odnosi se na priču o Olgi i Herbertu, a pre svega o njihovim različitostima koja ih je svezala međusobnom neraskidivom ljubavlju, a sa druge strane i onemogućila im da vezu učine javnom. Prirodno je, dakle, da se ovakva veza okonča tragično, pa stoga ne čudi činjenica da je Herbert umesto suprotstavljanja roditeljima i ženidbe voljenom devojkom odabrao život večitog lutalice, otuđenog od ljudi, u potrazi za neprilagodljivim i neukrotivim daljinama, koji ga je odveo u belu smrt na ledom okovanom Arktiku.
Drugi deo romana predstavlja Olgu kroz oči dečaka Ferdinanda kod čije porodice je junakinja radila kao krojačica. Između sada već ogluvele Olge koja je morala da napusti posao učiteljice i koja je nakon Herbertovog nestanka odabrala da ostane sama i ovog usamljenog dečaka razvilo se prijateljstvo koje će trajati sve do Olgine smrti. Ferdinand ju je pamtio i kao domaćicu koja je pravila ukusne kolače i kao oštroumnu ženu koja se ne libi da javno iznese svoje mišljenje i stavove: „Setio bih je se i kad bi se dogodilo nešto za šta sam znao da bi njoj delovalo megalomanski. Kao što je smatrala da se mi studenti moralizovanjem suviše uznosimo, sad bi se izrugivala medijima koji su ljude odlučili od istraživanja i zamenili ga moralitatorskim skandalizovanjem. Smatrala bi da su savezna administracija i zgrada Bundestaga i spomenik Holokaustu preveliki. Radovala bi se ponovnom ujedinjenju Nemačke, ali bi Evropu, koja je od tada narasla, smatrala prevelikom, kao i globalizovani svet.” (Olga, str. 150) Jasan je u ovim redovima i stav samog Šlinka o aktuelnoj situaciji u Evropi i svetu, i upravo kroz njega se i očituje onaj kosmopolitski i eruditski duh pisca o kojem smo govorili na početku ovog teksta.
Treći deo komponovan je u epistolarnoj formi, a čine ga pisma koja je Olga slala Herbertu, a koja mu nikada nisu isporučena. Otkupio ih je od antikvara nakon Olgine smrti Ferdinad, sada već i sam penzioner. Pisma otkrivaju pravu Olgu, sve ono što je ona sama o sebi prećutkivala, sve ono što je držala u sebi. Govore o njenoj usamljenosti, ljubavi, borbi, licu i naličju života: „Pišeš o posvećivanju velikoj stvari a misliš o prepuštanju matici koja nosi u prazninu, u – ništa. Bojim se tog ništa. Taj strah je veći od straha da će Te zadesiti nesreća. To što si napisao, nisam shvatala ozbiljno dok si mi o tome govorio. Bilo mi je daleko i strano, ali to nije bilo važno, pošto si mi ti bio blizu. Sad si beskrajno daleko. U Tvojim beleškama zatičem te kao tuđinca, i vidim da si mi već tada bio tuđinac.” (Olga, str. 218).
Nije teško prepoznati se u usamljenoj ženi koja je još u ranoj mladosti pronašla partnera i ostala mu verna čak i nakon njegove smrti, jer prosto njih dvoje jedno drugom prekraćuju usamljenost i žive u jednoj drugoj dimenziji, daleko od realnosti, koja nestaje onog trenutka kada se njih dvoje razdvoje. Ustvari ne nestaje ni onda, jer biva održavana veštački, njenim pismima koja on nikada nije primio. Upravo ta pisma zamenjivala su i nakon njegove smrti njihovu malu zajednicu, njihov mali svet u kojem nije bilo nikakvih tajni. Van te zajednice, njih dvoje su održavali kakve takve međuljudske odnose, ali uglavnom površne, u koje nije trebalo previše emotivnog ulaganja. Međutim, usamljenost je na kraju ipak odnela pobedu, čak i kada je na prvi pogled jaka, samosvesna i stamena Olga u pitanju. San o velikoj Nemačkoj koji je nasledio od Bizmarka, odvela je Herberta u smrt i tako darovala Olgi život u emotivnoj samoći. Ona je tome dugo robovala, ali na kraju ipak odlučuje da se osveti tako što kao devedesetogodišnja starica diže u vazduh Bizmarkov spomenik i okončava u tako izazvanoj eksploziji i svoj život. Nije li to malo modifikovana verzija žrtve dostojne jedne velike Ane Karenjine?
Sopstvene dileme i problemi mnogo se lakše prebrode ako ih podelimo sa nekim. Upravo to nam je i omogućeno zahvaljujući Šlinkovim delima. Ono o čemu, usled emotivne degeneracije savremenog društva, moramo da ćutimo, više nije samo naša muka, već tu muku delimo sa Šlinkovim junacima koji su, poput nas, u isto vreme i srećni i nesrećni, ispunjeni i neispunjeni. Šlink, dakle, u prvom redu, priča o usamljenosti i prolaznosti kao osnovnim činiocima savremenog života. Emotivna hladnoća sve više uzima maha, te dovodi do sve češćeg i sve dužeg prećutkivanja. Najteže dileme i problemi ostaju neizrečeni, a sve se svodi na površnu, kurtoaznu i blaziranu komunikaciju.
OLGA
Bernhard Šlink
Plato, 2018.
254 str.
