Једном речју, без њега је, просто-напросто, српско песништво незамисливо. Његове песме нису само ушле у наш унутрашњи, већ и у наш свакидашњи живот. Знао је да је човек не само дете природе, условљен њоме, тражећ, у њој, властиту концепцију нужности, већ и дете речи, па је у заједници речи, тражио и налазио повељу своје слободе. Успињање његове песме ка чврстом језичком лику у знаку је становишта да песма није учени криптограм намењен ученима, већ реч, жива – не, дакле, заштитнички кров свакидашњице, већ наша истинска отаџбина.
Хтео бих, овим поводом, тек да засенчим један смисаони рукавац Дучићевог јединственог песничког тока, у којем је, сејућ по бразди, родљивој, оком, усхићеним, и срцем, узбуђеним, крећућ ка дивном дворцу, небеском, оверио да је наше путовање, светом, заправо, кретање од једног до другог Божјег знака. И да је сваки човек, уваљан у блато, којега је свет сузио и оповршинио, мали Отац, наш, по природи, својој, христолик и христоносан, наш брат, бесмртни, јер носи лик, Божји, у души, својој. И данас, кад видимо у којој је мери савремени разломак и одломак човека изгубио и последњу трунку разума, док ветар, студено-тужни, веје душе наше, с радошћу стајемо уз Дучићево осећање Бога, сагласно томе, осећање бесмртности, уз његов свежањ песама вером окрилаћених. У њему је обасјан онај јединствени прамен тајанствене магле, у којем се укрштају путеви срца и путеви Божји, обраћајући се Оном што је изговарао неизрециво, којему ће се песници, и кад га сви оставе, и, надаље, дивити, јер у памети остаје оно што је у људском срцу. И тај жижак у дому сиромаха и суза у оку мученика, васкрсава у многим Дучићевим песмама – у Песми о Богу, у Песми о Христу, у Побожној песми, у песми Богу, у Песми, у Хришћанском пролећу, у Химери. И ништа ту није расуто, откинуто, пуштено, неодговорно, случајно. И из свих ствари Он је њега гледао, Глас Громки чуо у морском ћутања, свуд му беле цркве зидао, за молитве, Његове, у звона звонио, за Сина, Благога, ридао и ђавола црног с Његовог крста гонио –
Кад мој прах, Творче, мирно пређе
У грумен глине ужежене,
Тад неће бити више међе
Између тебе и између мене.
(Повратак)
У једном делу јединственог лирског веза Јован Дучић је, молећ се Оцу, нашем, очима, неустављивим, и зеницама, неослепљивим, обновио. дакле, сјај дуката из старозаветне и новозаветне кутије, знајућ да човек нема ништа своје – све почиње од Бога и у Богу све завршава. То су оверили и његови знаменити савременици, Свети и Равноапостолни Николај Србски и Авва Јустин, али и свака суза, српска, просејана.
Ако, на трен, бацимо поглед на савремени свет и савременог човека, зар вам се не чини да се суочавамо с фантастичним бићима и фантастичним пределима – све изненађење до изненађења, све привиђење де привиђења. Као да смо у власти апокалиптичног сна, у власти небића. Ако знамо да човека има најмање у телу, више у мислима, највише у осећањима, пробудимо се, па из одежде небића уђимо у одежде бића. Отмена лирска реч кнеза српске поезије мелем је за гнојну рану савремене српске (и сваке друге) душе.
Песник, ако је песник, а Јован Дучић је био истински песник, који није певао зарад личног испуњења, већ зарад крика, како би оставио живу сенку о свом духу, слути да оно што није вечно није ни стварно. Стога се он, читавог живота, љуљао на покретном и крхком камену жеље за бесмртношћу. И данас је тако. Том и таквом песнику, клањам се и овога часа. Он је један од ретких српских (и европских) песника који неће, дижућ се и растућ, од песме до песме, на дан просејавања, остати заглављен у ситу. И, док приводим крају ово кратко слово, његова светиљка, светлима многим, греје душе, наше, сном оковане, обасјавајући оно што чујемо, а не разумемо, што гледамо, а не видимо.
Као и Јован Дучић, и српски народ, који је био његова основна брига, иако живи у трзајима муке и бола, како вели Авва Јустин – живи, живеће и надживеће.
Амин, Боже. На многаја љета.
(Реч на свечаном отварању Дучићевих вечери поезије)
