Jednom rečju, bez njega je, prosto-naprosto, srpsko pesništvo nezamislivo. Njegove pesme nisu samo ušle u naš unutrašnji, već i u naš svakidašnji život. Znao je da je čovek ne samo dete prirode, uslovljen njome, tražeć, u njoj, vlastitu koncepciju nužnosti, već i dete reči, pa je u zajednici reči, tražio i nalazio povelju svoje slobode. Uspinjanje njegove pesme ka čvrstom jezičkom liku u znaku je stanovišta da pesma nije učeni kriptogram namenjen učenima, već reč, živa – ne, dakle, zaštitnički krov svakidašnjice, već naša istinska otadžbina.
Hteo bih, ovim povodom, tek da zasenčim jedan smisaoni rukavac Dučićevog jedinstvenog pesničkog toka, u kojem je, sejuć po brazdi, rodljivoj, okom, ushićenim, i srcem, uzbuđenim, krećuć ka divnom dvorcu, nebeskom, overio da je naše putovanje, svetom, zapravo, kretanje od jednog do drugog Božjeg znaka. I da je svaki čovek, uvaljan u blato, kojega je svet suzio i opovršinio, mali Otac, naš, po prirodi, svojoj, hristolik i hristonosan, naš brat, besmrtni, jer nosi lik, Božji, u duši, svojoj. I danas, kad vidimo u kojoj je meri savremeni razlomak i odlomak čoveka izgubio i poslednju trunku razuma, dok vetar, studeno-tužni, veje duše naše, s radošću stajemo uz Dučićevo osećanje Boga, saglasno tome, osećanje besmrtnosti, uz njegov svežanj pesama verom okrilaćenih. U njemu je obasjan onaj jedinstveni pramen tajanstvene magle, u kojem se ukrštaju putevi srca i putevi Božji, obraćajući se Onom što je izgovarao neizrecivo, kojemu će se pesnici, i kad ga svi ostave, i, nadalje, diviti, jer u pameti ostaje ono što je u ljudskom srcu. I taj žižak u domu siromaha i suza u oku mučenika, vaskrsava u mnogim Dučićevim pesmama – u Pesmi o Bogu, u Pesmi o Hristu, u Pobožnoj pesmi, u pesmi Bogu, u Pesmi, u Hrišćanskom proleću, u Himeri. I ništa tu nije rasuto, otkinuto, pušteno, neodgovorno, slučajno. I iz svih stvari On je njega gledao, Glas Gromki čuo u morskom ćutanja, svud mu bele crkve zidao, za molitve, Njegove, u zvona zvonio, za Sina, Blagoga, ridao i đavola crnog s Njegovog krsta gonio –
Kad moj prah, Tvorče, mirno pređe
U grumen gline užežene,
Tad neće biti više međe
Između tebe i između mene.
(Povratak)
U jednom delu jedinstvenog lirskog veza Jovan Dučić je, moleć se Ocu, našem, očima, neustavljivim, i zenicama, neoslepljivim, obnovio. dakle, sjaj dukata iz starozavetne i novozavetne kutije, znajuć da čovek nema ništa svoje – sve počinje od Boga i u Bogu sve završava. To su overili i njegovi znameniti savremenici, Sveti i Ravnoapostolni Nikolaj Srbski i Avva Justin, ali i svaka suza, srpska, prosejana.
Ako, na tren, bacimo pogled na savremeni svet i savremenog čoveka, zar vam se ne čini da se suočavamo s fantastičnim bićima i fantastičnim predelima – sve iznenađenje do iznenađenja, sve priviđenje de priviđenja. Kao da smo u vlasti apokaliptičnog sna, u vlasti nebića. Ako znamo da čoveka ima najmanje u telu, više u mislima, najviše u osećanjima, probudimo se, pa iz odežde nebića uđimo u odežde bića. Otmena lirska reč kneza srpske poezije melem je za gnojnu ranu savremene srpske (i svake druge) duše.
Pesnik, ako je pesnik, a Jovan Dučić je bio istinski pesnik, koji nije pevao zarad ličnog ispunjenja, već zarad krika, kako bi ostavio živu senku o svom duhu, sluti da ono što nije večno nije ni stvarno. Stoga se on, čitavog života, ljuljao na pokretnom i krhkom kamenu želje za besmrtnošću. I danas je tako. Tom i takvom pesniku, klanjam se i ovoga časa. On je jedan od retkih srpskih (i evropskih) pesnika koji neće, dižuć se i rastuć, od pesme do pesme, na dan prosejavanja, ostati zaglavljen u situ. I, dok privodim kraju ovo kratko slovo, njegova svetiljka, svetlima mnogim, greje duše, naše, snom okovane, obasjavajući ono što čujemo, a ne razumemo, što gledamo, a ne vidimo.
Kao i Jovan Dučić, i srpski narod, koji je bio njegova osnovna briga, iako živi u trzajima muke i bola, kako veli Avva Justin – živi, živeće i nadživeće.
Amin, Bože. Na mnogaja ljeta.
(Reč na svečanom otvaranju Dučićevih večeri poezije)
