Иако је Борислав Пекић за себе говорио да је пре свега филозоф који „размишља у причама“, овај изузетни аутор оставио је мноштво трагова у којима је детаљно описивао своју приповедну вештину, стил, технику и развој својих дела. Његово писмо Данилу Кишу, упућено из Лондона, где је Пекић тада живео, открива нам занимљив постанак једног од пишчевих најпознатијих дела: историјског, филозофског, фантастичног и трагично-урнебесног романа „Како упокојити вампира“ (1977).
* * *
Писмо Данилу Кишу, јун 1972.
Драги Данило,
(…)
Управо сам завршио књигу од 200 страна. Твоје ће одобравање због људске краткоће штива бити преурањено. Јер то је само број страна за које сам се договорио са Нолитом. Стваран, мој број страна, износи 450. Засад. Пошто књигу шаљем прекосутра, а имам још да поправим мало крај, није немогуће да тај број буде још за понешто… Ти ме разумеш. Важно је да ипак не пређем 600, јер не желим да реметим лепо уређене жанрове, увођењем новела од 350 страна у литературу. Засада, последња новела има једва 250. то баш и није много за краћу приповетку.
Пишем по 16–18 сати дневно. Као Давичо. Па и горе, ако је могуће, од њега.
Књига се састоји од три новеле. Прва има 100 страна (једном је имала тек 30). Зове се Успење и суноврат Икара Губелкијана и посвећена је Филипу Давиду (кога очекујем сада, 18). Друга се зове Одбрана и последњи дани Андрије Гавриловића, та има 150 страна и посвећена је Драгославу Михаиловићу. Трећа новелица има 250 страна и посвећена је извесном Данилу Кишу, коме је и ово писмо упућено. Та се зове Смрт и преображај Адама Трпковића.
Толико о томе. Брину ме поднаслови. Требало је да стоји – новеле. Бојим се да би то било ругање здравом разуму, а то ругање је заправо и метод којим сам књигу писао. Шта мислиш о фином поднаслову романеске? То би биле, с обзиром на мали број страница, романеске. Мој би Арсеније, са својих 400, био обичан роман, а Црвено и бело [ово је дело, другачије устројено, касније објављено као серијал Златно руно; прим. ур.] што од идуће године почиње да излази код Просвете са својих 2.100 страна био би романчурина или романчура по језичкој форми каменчуре.
Новела посвећена теби, биће да је то оно што има 300 а не 250 страна, је типичан интелигенц роман, можда за мој укус мало и претерано интелигентан. У ствари, да ли је интелигентан, не знам, али да је сасвим сулуд то је извесно.
Новела се развила директно из штапа твог оца, часног господина Едуарда Сама. Заправо главну улогу, поред неколико окорелих гестаповаца са образовањем Russela и маштом Marquisa de Sadea, једног општинског деловође последње класе, једног професора средњовековне историје (такође, некадашњег гестаповца) и другог професора савремене историје, који се додуше не појављује у причи, осим што му се јунак обраћа, јер је цела прича писмо њему упућено, једног споменика десетметарског од дуралуминијума, има један натприродан мушки кишобран који је потомак у изравној линији твог г. Сама.
Није чудно нимало. Човек онакве интелигенције, маште и склоности ка пустоловинама могао је на својим лутањима, у својим сталним ишчезнућима да се обре и негде на Истоку. Тамо је дошло до љубавног споја између тог Самовог штапа и Аладиновог чаробног тепиха и родио се мој монструм-кишобран, са свим својствима ђавољег савезника. У једној, иначе сасвим реалистичној причи, у којој се расправља о историји, историографији, стварању и обарању савремених митова и комунизма, дакако, тај кишобран ради упорно свој натприродни посао, инспирисан паклом непосредно.
Он је чиста инкарнација Луцифера. Мени је, право да ти кажем, доста било ђавола у досадашњем облику, Анђаме код Ћосића, Великог инквизитора код Достојевског, Мефиста код Фауста, код Manna, такође. Све су то ђаволи у досадном људском обличју. Тек је Goethe дозволио да његов Мефисто у једном тренутку, привремено, буде црни пас. Зашто не отићи мало даље? Зашто се ђаво не би могао појављивати у облику који би мимикрично личио кишобрану, оном великом црногорском који носи Црногорац на коњићу, док жена натоварена дрвима клипше узбрдо иза њега? Не видим препреке.
Што је штап твог оца Сама имао једно такво копиле, на које се не би могао поносити, крив је општи дух литературе који не подноси добре јунаке, па ни добре кишобране. Дакле, после свих перипетија, између осталог и по подрумима гестапоа, овај ће кишобран, парадоксално, пред очима народа и Немаца однети свог власника, одмах после вешања, на н е б о, као падобран који греде у обрнутом смеру. С т в а р н о ће га однети, што ће одушевити једино Божу Вукадиновића [познати истраживач књижевне фантастике, приређивач Антологије српске фантастике и тумач Спевова Ђ. М. Кодера; прим. ур.], последњег српског фантасту и лунатика, ако се не рачуна Миро. Он је, наиме, католик. Уосталом, не знам је ли ти је познато да је падобран обликом постао од кишобрана. Дакле, Господо… – што би рекао племенити г. Сам.
Јасно је да ово посвећивање толиког рукописа мораш нечим да ми вратиш (Срби ништа џабе не раде). Нека то буде макар и у облику краћег писма, за којим стварно чезнем. Другом приликом ћу имати више времена, па ћу ти писати нормално писмо. Сада ме чека књига. Воли те, тебе и Миру,
Пекић
(Из књиге: Борислав Пекић, Кореспонденција као живот I: Преписка са пријатељима. Службени гласник, 2011)
