Biblioteka eseja: Borislav Pekić, „Smrt i preobražaj Adama Trpkovića“ (Kako je nastajao roman „Kako upokojiti vampira“)

Categories KolumnePosted on

Iako je Borislav Pekić za sebe govorio da je pre svega filozof koji „razmišlja u pričama“, ovaj izuzetni autor ostavio je mnoštvo tragova u kojima je detaljno opisivao svoju pripovednu veštinu, stil, tehniku i razvoj svojih dela. Njegovo pismo Danilu Kišu, upućeno iz Londona, gde je Pekić tada živeo, otkriva nam zanimljiv postanak jednog od piščevih najpoznatijih dela: istorijskog, filozofskog, fantastičnog i tragično-urnebesnog romana „Kako upokojiti vampira“ (1977).

* * *

Pismo Danilu Kišu, jun 1972.

Dragi Danilo,

(…)

Upravo sam završio knjigu od 200 strana. Tvoje će odobravanje zbog ljudske kratkoće štiva biti preuranjeno. Jer to je samo broj strana za koje sam se dogovorio sa Nolitom. Stvaran, moj broj strana, iznosi 450. Zasad. Pošto knjigu šaljem prekosutra, a imam još da popravim malo kraj, nije nemoguće da taj broj bude još za ponešto… Ti me razumeš. Važno je da ipak ne pređem 600, jer ne želim da remetim lepo uređene žanrove, uvođenjem novela od 350 strana u literaturu. Zasada, poslednja novela ima jedva 250. to baš i nije mnogo za kraću pripovetku.

Pišem po 16–18 sati dnevno. Kao Davičo. Pa i gore, ako je moguće, od njega.

Borislav Pekić (1930, Podgorica – 1992, Beograd)

Knjiga se sastoji od tri novele. Prva ima 100 strana (jednom je imala tek 30). Zove se Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana i posvećena je Filipu Davidu (koga očekujem sada, 18). Druga se zove Odbrana i poslednji dani Andrije Gavrilovića, ta ima 150 strana i posvećena je Dragoslavu Mihailoviću. Treća novelica ima 250 strana i posvećena je izvesnom Danilu Kišu, kome je i ovo pismo upućeno. Ta se zove Smrt i preobražaj Adama Trpkovića.

Toliko o tome. Brinu me podnaslovi. Trebalo je da stoji – novele. Bojim se da bi to bilo ruganje zdravom razumu, a to ruganje je zapravo i metod kojim sam knjigu pisao. Šta misliš o finom podnaslovu romaneske? To bi bile, s obzirom na mali broj stranica, romaneske. Moj bi Arsenije, sa svojih 400, bio običan roman, a Crveno i belo [ovo je delo, drugačije ustrojeno, kasnije objavljeno kao serijal Zlatno runo; prim. ur.] što od iduće godine počinje da izlazi kod Prosvete sa svojih 2.100 strana bio bi romančurina ili romančura po jezičkoj formi kamenčure.

Novela posvećena tebi, biće da je to ono što ima 300 a ne 250 strana, je tipičan inteligenc roman, možda za moj ukus malo i preterano inteligentan. U stvari, da li je inteligentan, ne znam, ali da je sasvim sulud to je izvesno.

Novela se razvila direktno iz štapa tvog oca, časnog gospodina Eduarda Sama. Zapravo glavnu ulogu, pored nekoliko okorelih gestapovaca sa obrazovanjem Russela i maštom Marquisa de Sadea, jednog opštinskog delovođe poslednje klase, jednog profesora srednjovekovne istorije (takođe, nekadašnjeg gestapovca) i drugog profesora savremene istorije, koji se doduše ne pojavljuje u priči, osim što mu se junak obraća, jer je cela priča pismo njemu upućeno, jednog spomenika desetmetarskog od duraluminijuma, ima jedan natprirodan muški kišobran koji je potomak u izravnoj liniji tvog g. Sama.

Salvador Dali, Šivaća mašina sa kišobranima (1941)

Nije čudno nimalo. Čovek onakve inteligencije, mašte i sklonosti ka pustolovinama mogao je na svojim lutanjima, u svojim stalnim iščeznućima da se obre i negde na Istoku. Tamo je došlo do ljubavnog spoja između tog Samovog štapa i Aladinovog čarobnog tepiha i rodio se moj monstrum-kišobran, sa svim svojstvima đavoljeg saveznika. U jednoj, inače sasvim realističnoj priči, u kojoj se raspravlja o istoriji, istoriografiji, stvaranju i obaranju savremenih mitova i komunizma, dakako, taj kišobran radi uporno svoj natprirodni posao, inspirisan paklom neposredno.

On je čista inkarnacija Lucifera. Meni je, pravo da ti kažem, dosta bilo đavola u dosadašnjem obliku, Anđame kod Ćosića, Velikog inkvizitora kod Dostojevskog, Mefista kod Fausta, kod Manna, takođe. Sve su to đavoli u dosadnom ljudskom obličju. Tek je Goethe dozvolio da njegov Mefisto u jednom trenutku, privremeno, bude crni pas. Zašto ne otići malo dalje? Zašto se đavo ne bi mogao pojavljivati u obliku koji bi mimikrično ličio kišobranu, onom velikom crnogorskom koji nosi Crnogorac na konjiću, dok žena natovarena drvima klipše uzbrdo iza njega? Ne vidim prepreke.

Izvor: ShopKorea

Što je štap tvog oca Sama imao jedno takvo kopile, na koje se ne bi mogao ponositi, kriv je opšti duh literature koji ne podnosi dobre junake, pa ni dobre kišobrane. Dakle, posle svih peripetija, između ostalog i po podrumima gestapoa, ovaj će kišobran, paradoksalno, pred očima naroda i Nemaca odneti svog vlasnika, odmah posle vešanja, na  n e b o,  kao padobran koji grede u obrnutom smeru.  S t v a r n o  će ga odneti, što će oduševiti jedino Božu Vukadinovića [poznati istraživač književne fantastike, priređivač Antologije srpske fantastike i tumač Spevova Đ. M. Kodera; prim. ur.], poslednjeg srpskog fantastu i lunatika, ako se ne računa Miro. On je, naime, katolik. Uostalom, ne znam je li ti je poznato da je padobran oblikom postao od kišobrana. Dakle, Gospodo… – što bi rekao plemeniti g. Sam.

Jasno je da ovo posvećivanje tolikog rukopisa moraš nečim da mi vratiš (Srbi ništa džabe ne rade). Neka to bude makar i u obliku kraćeg pisma, za kojim stvarno čeznem. Drugom prilikom ću imati više vremena, pa ću ti pisati normalno pismo. Sada me čeka knjiga. Voli te, tebe i Miru,

Pekić

(iz knjige: Borislav Pekić, Korespondencija kao život I: Prepiska sa prijateljima. Službeni glasnik, 2011)

Podelite post