Октавио Паз (Octavio Paz, 1914–1998) један од најзначајнијих савремених латиноамеричких песника и добитник Нобелове награде за књижевност 1990. године, написао је занимљив предговор за антологију песама Васка Попе (1922–1991) на шпанском језику: уместо класичног чланка, Паз је уприличио песму „Непредговор“ („Imprólogo“). Ови стихови посвећени српском песнику диван су омаж шаманској машти Васка Попе и сјајан споменик пријатељству два великана лирике. Песма „Непредговор“ објављена је и у Пазовој збирци Árbol adentro (1987); овом приликом је наводимо и на изворном језику.
* * *
Непредговор
прев. Кринка Видаковић-Петров
Тражили су од мене предговор.
Кратак, рекоше, од мало речи,
али да с њима пукну даљине.
Више перспективу него сценографију.
На дну, усред тврдокорне пометње
– у кршу појмова, парадокса, трња –
у подножју литице тетовиране
стрпљењем годишњих доба:
Васко Попа,
ловац лутајућих одблесака.
Седам и почињем да пишем своју прозу
један, два, три, четири, сто пута.
Између моје главе и пера,
између пера и ове странице,
искрсава увек исти призор:
сумрак прозрачне коже
и под литицом коју развија ветар:
Васко.
Залазеће сунце игра
на нишану његове непогрешиве пушке.
Нема никог на видику
али Васко граби оружје и пуца.
Сваки пуцањ проналази своју мету,
идеје које, овлаш додирнуте,
лете као усклици.
Бележим за свој предговор:
Васкова пушка није смртоносна
него сликотворна.
И док пишем ове речи
опори дим покрива мој рукопис.
Искре играју међу словима,
запаљени самогласници зажде у бег,
нејасна хука сугласника
разлеже се ужареним пепелом,
крајњи север странице гори!
Повлачим се на југ.
Али тамо, по белим маргинама
пљушти, непрестано пљушти.
Подбуло небо, грмљавина, ударци.
Глуво бубњање:
земаљским добошем,
муњом распорен, игра дажд.
Ово што пишем већ је мочвара.
Одједном, жестоко сунце сине међу облацима.
Разведри се зачас:
обрасла равница,
три голе стене, баре,
област маларије:
лијане, привиђења, грознице, бодље,
бесно и наоружано растиње
креће у јуриш на страницу.
Смрт од воде или од ватре:
мој запис сагорева или се утапа.
Одустајем.
Не предговор,
ти заслужујеш епску песму,
авантуристички роман у наставцима.
Шта год да кажу критичари,
ниси налик на Кафку лења желуца
ни на малокрвног Бекета.
Долазиш из Ариостове поеме,
излазиш из једне Рамонове гротескне приче.
Ти си бајка коју приповеда старица,
запис на палом камену,
цртеж и име на зиду.
Вук си који се хиљаду година борио
а сад води месец за руку
бескрајним ходником зиме
до мајског трга:
крушка је већ у цвату
и у њеној сенци људи пију у круг
напитак од препеченог сунца.
Ветар застаје да их чује
и понавља тај звук по брдима.
У међувремену, ти си побегао са месецом.
Вук си и дете и имаш сто година.
Твој смех слави свет и говори Да
свему што се рађа, расте и умире.
Твој смех охрабрује мртве.
Баштован си, сечеш цвет магле
који се рађа у сећању старице,
претвараш га у каранфил пламенова
којим је девојка закитила недра.
Рудар си – сишао си тамо доле,
кажеш – и од твог осмеха уозбиљило се
жестоко пролеће.
Ти си електромеханичар, и исто тако осветљаваш свест као што грејеш кости зиме.
Грнчар си и столар,
твоје посуде певају и дају нам да пијемо,
твоје степенице служе за пењање и силажење
у рођеној нашој унутрашњости,
твоји столови, столице, постеље,
да разговарамо, једемо, почивамо,
да путујемо не мичући се,
да волимо и умиремо без остатка.
Насред ове странице стајем као укопан
и кажем: Васко Попа.
Одговара ми гејзир сунаца.
(Из: Васко Попа, Песме, Никшић: Универзитетска ријеч, 1990)
* * *
Imprólogo
Me han pedido un prólogo.
Corto, me dijeron, pocas palabras
pero que abran lejanías.
Una perspectiva más que una escenografía.
Al fondo, entre las contumaces confusiones
– breñas conceptuales, paradojas, espinas –
al pie de un farallón tatuado
por la paciencia de las estaciones:
Vasko Popa,
cazador de reflejos errantes.
Me siento y comienzo mi prosa
una, dos, tres, cuatro, cien veces.
Entre mi cabeza y la pluma,
entre la pluma y esta página,
se interpone siempre la misma escena:
un atardecer de piel translúcida
y bajo el farallon que rompe el viento:
Vasko.
El sol poniente baila
sobre la mira de su infalible escopeta.
No hay nadie a la vista
pero Vasko empuña el arma y dispara.
Cada disparo inventa un blanco,
ideas que, apenas tocadas, vuelan como exclamaciones.
Anoto para mi prólogo:
la escopeta de Vasko no mata,
es dadora de imágenes.
Mientras escribo estas palabras
un humo acre cubre mi escritura.
Hay una danza de chispas entre las letras,
una fuga de vocales en fuego,
un confuso rumor de consonantes
corriendo sobre cenizas calcinadas,
¡arde el extremo norte de la página!
Me repliego hacia el sur.
Pero allá, en los márgenes blancos,
llueve, interminablemente llueve.
Cielo hidrópico, truenos y puñetazos.
Sordo redoble:
sobre el tambor terrestre,
rajado por el rayo, baila el chubasco.
Esto que escribo ya es un pantano.
De pronto, un sol violento rompe entre nubes.
Súbito escampado:
un llano hirsuto,
tres peñascos lampiños, marismas,
circo de la malaria:
lianas, fantasmas, fiebres, púas,
una vegetación rencorosa y armada
en marcha al asalto de la página.
Muerte por agua o muerte por llama:
la prosa o se quema o se ahoga.
Desisto.
No un prólogo,
tú mereces un poema épico,
una novela de adventuras por entregas.
Digan lo que digan los críticos
no te paraces a Kafka el dispéptico
ni al anémico Beckett.
Vienes del poema de Ariosto,
sales de un cuento grotesco de Ramón.
Eres una conseja contada por una abuela,
una inscripción sobre una piedra caída,
un dibujo y un nombre sobre una pared.
Eres el lobo que guerreó mil años
y ahora lleva a la luna de la mano
por el corredor sin fin del invierno
hasta la plaza de mayo:
ya florecío el peral
y a su sombra los hombres beben en rueda
un licor de sol destilado.
El viento se detiene para oírlos
y repite ese son por las colinas.
Mientras tanto te has fugado con la luna.
Eres lobo y eres niño y tienes cien años.
Tu risa celebra al mundo y dice Sí
a todo lo que nace, crece y muere.
Tu risa reconforta a los muertos.
Eres jardinero y cortas la flor de niebla
que nace en la memoria de la vieja
y la conviertes en el clavel de llamas
que se ha puesto en el seno la muchacha.
Eres minero – he bajado allá abajo,
dices – y tu sonrisa pone pensativa
a la vehemente primavera.
Eres alfarero y eres carpintero,
tus vasijas cantan y nos dan de beber,
por tus escaleras subimos y bajamos
en el interior de nosotros mismos,
tus mesas, sillas y camas nos sirven
para viajar sin movernost,
para amar y morir con entereza.
En mitad de esta página me planto
y digo: Vasko Popa.
Me responde un geiser de soles.
(Из: Octavio Paz, The Collected Poems, New York: New Directions, 1991)
