Пише: Ђорђе Писарев
Хеј, могао би да каже у неком имагинарном тренутку неки од поменутих љубитеља књиге и да отвори једну од омиљених тема блиских само страсним читаоцима, да ли се књижевност храни књижевношћу или пак самим животом? Замислимо да готски романтичар Едгар Алан По напише, колико данас, фасцинантну повест “Авантуре Артура Гордона Пима”? Врло је вероватно да би га читаоци (критичари и ини) приупитали какав је то ескапизам, какве невероватне морске пустоловине, какви бакрачи: хеј, где је ту сад па друштвени активизам и политички ангажман – а вероватно би се већ нашао и неко ко би се побунио или бар приговорио због расне некоректности, на пример када описује дивље, црне урођенике који настањују чудна острва која су у међувремену постала туристичке меке са хотелима који с поносом носе не само својих пет звездица за комфор, него и оне Мишелинове за понуду екстра финих јела које припремају најбољи шефови кухиња света. Али, примарно питање које је, па валда и у доба Поа, морало да се постави писцима било је: да ли си способан да понудиш причу која је занимљива, али да је обучеш у другачију одећу, да створиш књигу која нуди више димензија и односа (могућности) према стварности, која од ње чини нешто више од новинског извештаја или козерије са јутарњег обиласка пијаце?
Романи позног 20. или овог још увек младог 21. века умеју да се изборе за свој идентитет што се тиче “чудног” односа према стварности, односа који уме да збуни (још увек) класичног читаоца који се учио на делима романтичара и жанровских готичара, потом реалиста, натуралиста, модерниста, преко изразитих експериментатора тока свести, “новог романа”… па све до постмодерне или чак киберпанка (од Мана, Д.М. Томаса, Кафке и Џојса, pa преко Ека, Пинчона и Барта, Калвина, Барнса, Остера, Муракамија и Руждија, па до Гибсона и амалгама урбане бајке какве нуди Гејмен)…
У некој имагинарној пројекцији оабране ауторске поетике какву нуди увек мало померен, измакнут свет (Кастанеда), са полазним становиште капетана Пикара из “Звезданих стаза” да не треба размишљати сувише линеарно, роман 21. века могао би да буде дело које сања читалац главе натрпане многобројним знањима, ума попут дигиталне библиотеке, где су се сродили Борхесови Алеф и Пешчана књига. Да ли би се у овој “Имагинарној књижевној библиотеци”, огромној, незамисливо великој, читалац затекао са књигама исписаним на њему непознатим језицима, да ли би у њој лутао изгубљен, без литерарних савезника, критичара и других читалаца, или би му се књиге почеле отварати и показивати, у свој својој лепоти, као предивни, мирисни цветови на длану? Да ли би му и каталози књига отворили и понудили свет бескрајних полица са задивљујуће лепим књигама које би му испуниле и сан и јаву? Да упознаје полице метар по метар, као у непознатим градовима – четврт по четврт, зграду по зграду и улаз по улаз? Могао би чак да помисли да у тој мери познаје Град књига да би могао да се запосли као Велики библиотекар и да по њој води друге читаоце јер, ето, држи модерну књижевност у малом прсту па може да обавести и обучи и знатижељне незналице. Али шта уколико у таквој збиљи не постоје ни такви квартови, ни такве куће, то јест полице са књигама. Шта уколико тај Град књига, какав овај идеални читалац (писац) мисли да тако добро познаје постоји само у његовој глави, у његовим читалачким сновима?
Постоје две верзије расплета овог чудноватог записа које су на располагању упућенијим зналцима лепе књижевности. По једној, овај идеални читалац, Велики библиотекар, није измишљен, тако да заиста не може да искористи знање о Граду књига јер оно није истинито, није верно постојећем стању. Друга верзија казује да је Велики библиотекар измишљен, тако да се налази у истој равни (димензији) са такође измишљеним Градом књига. Зато он може тамо да проводи време, у огромној библиотеци великој бар као град који му је познат баш као и цвет на длану.
Насловна слика: Pixabay.com
