Piše: Đorđe Pisarev
Hej, mogao bi da kaže u nekom imaginarnom trenutku neki od pomenutih ljubitelja knjige i da otvori jednu od omiljenih tema bliskih samo strasnim čitaocima, da li se književnost hrani književnošću ili pak samim životom? Zamislimo da gotski romantičar Edgar Alan Po napiše, koliko danas, fascinantnu povest “Avanture Artura Gordona Pima”? Vrlo je verovatno da bi ga čitaoci (kritičari i ini) priupitali kakav je to eskapizam, kakve neverovatne morske pustolovine, kakvi bakrači: hej, gde je tu sad pa društveni aktivizam i politički angažman – a verovatno bi se već našao i neko ko bi se pobunio ili bar prigovorio zbog rasne nekorektnosti, na primer kada opisuje divlje, crne urođenike koji nastanjuju čudna ostrva koja su u međuvremenu postala turističke meke sa hotelima koji s ponosom nose ne samo svojih pet zvezdica za komfor, nego i one Mišelinove za ponudu ekstra finih jela koje pripremaju najbolji šefovi kuhinja sveta. Ali, primarno pitanje koje je, pa valda i u doba Poa, moralo da se postavi piscima bilo je: da li si sposoban da ponudiš priču koja je zanimljiva, ali da je obučeš u drugačiju odeću, da stvoriš knjigu koja nudi više dimenzija i odnosa (mogućnosti) prema stvarnosti, koja od nje čini nešto više od novinskog izveštaja ili kozerije sa jutarnjeg obilaska pijace?
Romani poznog 20. ili ovog još uvek mladog 21. veka umeju da se izbore za svoj identitet što se tiče “čudnog” odnosa prema stvarnosti, odnosa koji ume da zbuni (još uvek) klasičnog čitaoca koji se učio na delima romantičara i žanrovskih gotičara, potom realista, naturalista, modernista, preko izrazitih eksperimentatora toka svesti, “novog romana”… pa sve do postmoderne ili čak kiberpanka (od Mana, D.M. Tomasa, Kafke i Džojsa, pa preko Eka, Pinčona i Barta, Kalvina, Barnsa, Ostera, Murakamija i Ruždija, pa do Gibsona i amalgama urbane bajke kakve nudi Gejmen)…
U nekoj imaginarnoj projekciji oabrane autorske poetike kakvu nudi uvek malo pomeren, izmaknut svet (Kastaneda), sa polaznim stanovište kapetana Pikara iz “Zvezdanih staza” da ne treba razmišljati suviše linearno, roman 21. veka mogao bi da bude delo koje sanja čitalac glave natrpane mnogobrojnim znanjima, uma poput digitalne biblioteke, gde su se srodili Borhesovi Alef i Peščana knjiga. Da li bi se u ovoj “Imaginarnoj književnoj biblioteci”, ogromnoj, nezamislivo velikoj, čitalac zatekao sa knjigama ispisanim na njemu nepoznatim jezicima, da li bi u njoj lutao izgubljen, bez literarnih saveznika, kritičara i drugih čitalaca, ili bi mu se knjige počele otvarati i pokazivati, u svoj svojoj lepoti, kao predivni, mirisni cvetovi na dlanu? Da li bi mu i katalozi knjiga otvorili i ponudili svet beskrajnih polica sa zadivljujuće lepim knjigama koje bi mu ispunile i san i javu? Da upoznaje police metar po metar, kao u nepoznatim gradovima – četvrt po četvrt, zgradu po zgradu i ulaz po ulaz? Mogao bi čak da pomisli da u toj meri poznaje Grad knjiga da bi mogao da se zaposli kao Veliki bibliotekar i da po njoj vodi druge čitaoce jer, eto, drži modernu književnost u malom prstu pa može da obavesti i obuči i znatiželjne neznalice. Ali šta ukoliko u takvoj zbilji ne postoje ni takvi kvartovi, ni takve kuće, to jest police sa knjigama. Šta ukoliko taj Grad knjiga, kakav ovaj idealni čitalac (pisac) misli da tako dobro poznaje postoji samo u njegovoj glavi, u njegovim čitalačkim snovima?
Postoje dve verzije raspleta ovog čudnovatog zapisa koje su na raspolaganju upućenijim znalcima lepe književnosti. Po jednoj, ovaj idealni čitalac, Veliki bibliotekar, nije izmišljen, tako da zaista ne može da iskoristi znanje o Gradu knjiga jer ono nije istinito, nije verno postojećem stanju. Druga verzija kazuje da je Veliki bibliotekar izmišljen, tako da se nalazi u istoj ravni (dimenziji) sa takođe izmišljenim Gradom knjiga. Zato on može tamo da provodi vreme, u ogromnoj biblioteci velikoj bar kao grad koji mu je poznat baš kao i cvet na dlanu.
Naslovna slika: Pixabay.com
