Piše: Snežana Nikolić
Dovršava se jedan svet, Ispituje/ novi/ ne znaš koji je tvoj
(Dalibor Tomasović)
Onism je prva zbirka Dalibora Tomasovića u izdanju Gradske biblioteke „Vladislav Petković Dis“. Autor je nagrađen na konkursu za Nagradu „Mladi Dis“ 2018. godine u okviru manifestacije 55. Disovo proleće. Osim ovog prvenca u štampanom obliku, Dalibor Tomasović je objavio i onlajn zbirku 29 (2015).
Zbirka Onism Dalibora Tomasovića sastoji se od trideset jedne pesme koje nisu organizovane u cikluse, ali u kojima nesumnjivo postoji prisustvo organizacije čiju okosnicu čine četiri pesme naslovljene kao „Pisma iz psihijatrije (od B. za A.)”. Takva struktura zbirke nije slučajna: ona odgovara autorovoj poetici dezintegracije stvarnosti, tela, bića, vlastitog iskustva, jezika, subjekta, što za krajnji ishod ima i brojne intervencije na planu stiha, govornih nizova, uopšte gramatike ove zbirke. S tim u vezi, reč onism iz naslova ove zbirke, kako navodi Predrag Petrović, „označava osećaj zarobljenosti u telu koje postoji sada i ovde, osećaj koji se pretvara u frustraciju zbog osujećenosti da se u isti mah bude na različitim mestima“. Ta decentriranost subjekta i svest o gubitku prisutna u poeziji Dalibora Tomasovića, o kojoj govori Petrović, može se dovesti i u vezu sa poznatom teorijom Stivena Hokinga koji tumači čitavu Vasionu kao kvantnu česticu obrazujući milijarde mogućih svetova, od kojih se naš javlja samo kao najmogućniji svet. Imajući u vidu takvu vrstu posmodernističkog poigravanja, ne začuđuje što su obeležja Daliborove poetike dezintegracija, polifonija, fragmentarnost, slamanje jezika, asocijativnost, sa prisustvom introspekcije i oslikavanja raznih psiholoških stanja čiji se subjekat istovremeno ironijski razračunava i sa lirskim subjektom i sa konvencijama savremenog društva.
Taj intimni dekor u zbirci, kao i bogata asocijativnost, oživljavanje raznih podsvesnih stanja, slike noćnih mora itd., mogu se dovesti u vezu sa nadrealističkim iskustvom, ali postupak je drugačiji – san nije utočište, stvaranje nadstvarnosti nije cilj. Subjekat je svestan nemogućnosti crpljenja metafizičkog saznanja iz sopstvenog iskustva, pa tako npr. u pesmi „Srcohod” kaže: „kriška metafizike, friška smrt/ se iseljava u svet, živim“. Takođe, prisutna je i sumnja u samu poeziju: „Ne mogu da odlučim pesmu, ni noć, jer me/polako ima u svemu. A u nikome“.
Doživljavajući stvarnost kao rasuti centar, postoji jaka potreba za markiranjem iste, odnosno za njenim prisvajanjem, tako da je cela zbirka ispunjena čulnim doživljajima, od kojih najviše dominira upravo čulo ukusa, prikazano brojnim uneobičajenim slikama jedenja npr.: „jede Novi Sad, kosti, jede drva i knjige, jezik i telo“ itd. „Ako sam ti misao, pojedi je“, u čemu se i sastoji pesnikova potreba vraćanja na jezik posredstvom jezika. Čula na taj način postaju glavni instrument u pokušaju sagledavanja i savladavanja stvarnosti, i to otprilike ovim redosledom: pre svega čulo ukusa, zatim čulo vida, pa čulo mirisa. Zanimljivo je uočiti i to da raspored čula u ovoj zbirci diktira balans tradicije i savremenog osećanja, iracionalnog i racionalnog (tj. stalno kontrastiranje praznine i materije), individualnog i kolektivnog, kao što se dešava i obrnuto, ona bivaju podređena strukturama moći, te u pesmi „Vedranina” imamo neku vrstu industrijalizacije čula ukusa, gde kaže: „Mere me kao kaput i kalorije, kao pomoć/ Kao višnje“.
Čežnja za Ti, za objektom, za dijalogom, najprisutnija je u četiri Pisma iz psihijatrije koja pre svega utiču na strukturu mestima pojavljivanja (njima zbirka počinje i završava se, a unutar zbirke dva preostala „pisma“ regulišu nepostojeće cikluse) i koja nas uvode u, možda najviše, prostor intimnog; pisma su neka vrsta preostalog ljubavnog govora koji se ostvaruje obraćanjem, zamišljenim dijalogom, zbog čega su pesme i prikazane deformisanim jezikom, eksperimentom koji podseća i na mucanje: „A. Dobar je dannas dann. Kiša će. Nnova jesenn. Pesnnik/ čeka svoj romann, a nne može da piše. Mirnniji sam.“ Sam autor u jednom intervjuu kaže: „B. vidi svet u prelomu, u nekontrolisanim, hipersenzibilnim doživljajima i presecima sećanja, mašte i halucinacija. B. je rastureni kostur cele zbirke. On je, zapravo, od svih pesnika unutar zbirke, onaj koji najviše oseća, zna, razume značenje naslova – Onism“, prema tome, možemo reći, ovaj deo i jeste predstava razrušene osetilnosti paralelno sa svetom kao takvim i samom poezijom.
ONISM Dalibora Tomasovića je logičan, savremen odgovor Remboovom mnogoglasju, odličan prikaz savremene decentriranosti subjekta i nemogućnosti sabiranja i vlastitog iskustva, te i pokušaj njegovog oživljavanja putem čula. To neodustajanje od prostora intime, od introspektivnog pogleda i naglašena hipersenzibilnost nije puka subjektivizacija stvarnosti već je pokušaj stvaranja onoga što autor naziva „intimnim kolektivom“, gde poezija proizilazi upravo iz tih „svakodnevnih cepanja“ – nemogućeg susreta individualnog i kolektivnog.
ONISM
Dalibor Tomasović
Gradsaka biblioteka „Vladislav Petković Dis” Čačak, 2018
47 str.
