Piše: Lenka Nastasić
Roman Zamalek (2020, Laguna) srpsko–portugalskog pisca Dejana Tiaga Stankovića osvežavajuća je beletristika, bedeker koji drži pažnju uprkos (ili zbog?) upornog izneveravanja čitaočevog očekivanja. Roman je podigao popriličnu buru čitalaca, što se relativno retko viđa kada je u pitanju žanr blizak putopisu. Podnaslov „Roman o kismetu“ sračunatim izborom reči izaziva znatiželju, što je i okosnica čitavog dela u pogledu termina egipatske kulture i muhamedanske veroispovesti koji su umnogome nepoznanice prosečnom čitaocu . Autor poglavljima od po svega nekoliko stranica daje leksikon zanimljivih reči i svoju viziju životne filozofije stanovnika Kaira, da bi se radnja dalje razvijala na bazi tih, uglavnom neprodubljenih i površno sagledanih, stereotipnih predstava o ljudima.
Roman prati kismet (sudbinu, usud, predodređenost) stanovnika Kaira, sa posebnim osvrtom na bogatašku četvrt Zamalek i ljude koji sa njom dolaze u interakciju. Pripovedačka perspektiva je smeštena u monologe i razmatranja zapadnjakinje Arne, strankinje, jugoslovenskog porekla po majci. Autor smenjuje postupke iznošenja kurioziteta, pejzaža i putopisnih opisa predela Egipta retrospektivom Arninog života u čitavoj (peščanoj) oluji strane zemlje. Tako saznajemo ko su džini i zašto ih se treba kloniti, šta je haram, a šta hifad i kako oni utiču na položaj žene u strogo utvrđenoj strukturi društva.
Glavna junakinja romana je uglavnom nezainteresovana za prevazilaženje svojih početnih stavova o ljudima i kulturi, što je objašnjeno kao odbrambeni mehanizam od surovosti sveta. Ipak, navedeno nam usled distanciranosti daje prizvuk elitistički posmatranog Kaira, bez stvarnog približavanja i asimilacije i nakon najvećeg dela života tamo provedenog. Saodnosno tome, leksikonski dati pojmovi deluju umetnuti, nedovoljno razrađeni i obrazloženi, te ostaju na nivou bedekerske zanimljivosti, umesto da svojim prisustvom obogate iskustvo žanra koji pretenduje na roman-putopis. Izuzev provlačenja kismeta kao pokretača svih radnji i refrenskog pominjanja „inšala“ u rečenicama svih govornika, ostali pokušaji prikaza kulturnih obrazaca ostaju na nivou krokija.
Dejan Tiago Stanković u više navrata u romanu otkriva svest o sebi kao književniku, pogotovo o racionalnoj komponenti pisanja. Insistira se na priči kao bogatstvu koje „ožiljke saopštava svetu“, ali i na ulozi samog pričanja kao oblika približavanja drugima. Svest o nemerljivom značaju izbora prave reči za stanovnike Egipta dobija iskrivljenu sliku u Arninim rečima. Tako uz slabija, klišeirana mesta romana dodaje Arnin podrugljiv komentar „poeto“, ili ima potrebu da istakne da „zna da zvuči kao izlizana fraza“, dok uz romantizovane reči sugeriše da je „to negde pročitao“, kao da istovremeno i okrivljuje i opravdava samog sebe. Na isti način, priča je usmerena sporadičnim pojavljivanjem romantičarske ironije da nas podseti da su Arnine reči plod njegovog stvaralaštva. Autor svesno koristi već prevaziđene obrasce, što nužno ostavlja gorak ukus nakon čitanja.
Jasno je vidljiva socijalno angažovana komponenta pisanja, kao jedna od pratećih komponenti pisanja o tuđem uopšte. Težnja da se opiše ravnodušnost i pasivnost žena u Egiptu ostaje nezadovoljena zapadnjačkim pogledom Arnine sklonosti ka generalizovanju i simplifikaciji konzervativnih stavova. Kontrastirajući likove Alise i Eme, autor otvara pitanje teških sudbina žena uslovljeno mestom njihovih života, što je uloga i ponovnog pominjanja procedure hifada kao ženskog genitalnog sakaćenja. Na ovom mestu, kao i na mestima nerazrašnjene Kostine smrti ili pitanja nestanka Asada Stanković prekida priču nedovoljno objašnjenu i ostavlja čitaoca izneverenog horizonta očekivanja. Čini se da su priče započete da bi se otvorila pitanja na koja su svi odgovori istovremeno nedovoljni i suvišni. Težak položaj pojedinca postaje samo jedan od delova memorije već ostarele Arne koja jednodimenzionalno izlaže svoj život, tako da nam pruža šta i koliko ona želi.
Imajući u vidu bogatstvo opisa i verno prikazivanje pustinje u svoj svojoj nežnosti i surovosti uz istovremeno zakidanje na istrajnijoj karakterizaciji junaka, roman Zamalek ostavlja čitaoca neusaglašenih utisaka. Dejan Tiago Stanković stvara pseudoputopisni, pseudotriler roman. Može li se nazvati putopisom roman koji opisuje dvadeset godina provedenih na jednom mestu? Može li triler biti roman u kome svaki konflikt počiva na neznanju, a zatim i razjašnjenju koje ništa ne razjašnjava u dovoljnoj meri? Problematika žanra ovde postaje zanemarljiva, a fragmentarni prikazi života glavne junakinje su samo zanimljiva literatura – limunadica. Roman je na granici uspelog putopisa, može popuniti nedeljno popodne, ali ne i predstavljati delo veće umetničke vrednosti.
ZAMALEK: ROMAN O KISMETU
Dejan Tiago Stanković
Laguna, 2020
350 str.
