Пише: Илија Бакић
„Туче“ варирају ситуацију физичког обрачуна изазваног препознатљивим ситуацијама свађа са непознатим људима на улици, са момком који иде „преко реда“, одбране детета које малтретирају старији дечаци на коју се наставља обрачун са бесним (а добростојећим) оцем једног од насилника, те свађом са телохранитељем локалног моћника а потом и самим моћником. Палибрк једноставно дозвољава свом јунаку, ћелавом билдеру, да „да одушка“ свом незадовољству – а што је свима који су били у таквим ситуацијама бар једном „прошло кроз главу“ али су се, из разних разлога (пристојност, страх од „извлачења дебљег краја“…), уздржали. Но, билдер се не контролише већ ступа у акцију. А једном започети конфликт претвара се у брутално крвопролиће. Тако ослобођени, оправдани гнев метастазира у уништавање противника спрам кога је сваки повод небитан. Карикирањем ситуације разоткрива се њена бесмисленост и гроскност. Палибрков цртеж је рудиментаран, сведен на карикатуру, са упечатљивом мимиком актера и акцентом на кореографију насиља. Управо је овакав графизам сасвим адекватно средство којим се постиже уверљивост приче и тензија које њоме владају јер је познат медицински феномен сужавања видног поља у тренуцима великог страха за сопствени живот.
Прича „Како сам постао отац“ бави се мукама младог тате који покушава да што боље брине о свом сину. Ипак, свакодневна рутина пресвлачења или успављивања физички исцрпљује а ментално отупљује родитеља и он је у стању константне неиспаваности због које је додатно неспретан. Кулминација збивања је сцена у којој је беба успавана не напорима оца већ мајчиним досетљивим укључивањем фена за косу; пошто је вратио бебу у креветац исцрпљени тата креће према свом кревету али – беба се буди и поново гласно плаче! Као што је у свесци „Туче“ Палибрк „материјализовао“ незадовољство сведока неке сутуације тако се у овој причи-епизоди субверзивно поиграо са уоичајеним флоскулама о лепоти родитељства представљајући га онако какво оно повремено јесте – фрустрирајуће и физички изузетно тешко.
Наравно, овакав ракурс је колико стварносно поштен толико и лековит јер не скрива стварне емоције родитеља, показујући да и у тој улози човек може имати „лоше дане“. И овог пута Палибрков цртеж је прочишћен и сведен на основне линије како би био разумљив и брзо-лако „читљив“ чиме се постиже још већа сугестивност стрипа. Својеврсни куриозум је и дужима свеске од 16 страна што је својеврсни омаж првим америчким андерграунд стриповима који су давних 1930-тих најчешће имали управо овај број страна и садржавали су само једну причу.
Речју, Вук Палибрк је стриповима „Туче“ и „Како сам постао отац“ демонстрирао свој неспорно богати таленат и способност да јасно и прецизно препознаје темељне основе свакодневних ситуација те их духовито осмисли/испише и нацрта потврђујући тиме и уметнички релевантност и ваљаност ауторског/андерграунд стрипа као огледала, добродошло искривљених, текуће нам невеселе стварности.
Насловна фотографија: Pixabay. com
