Пише: Милош Михаиловић
Ричард Морган један је од успешнијих савремених жанровских аутора, о чему сведоче значајне награде (Артур Кларк, Филип К. Дик и Џон Кембел), али и комерцијални успех његових дела, који је довео до снимања серије Дигитални угљеник. Поред писања научне фантастике, Морган се остварио и као писац сценарија за стрипове и видео-игре. У Србији је засада објављен само серијал о Такешију Ковачу, чији је завршни део изашао фебруара ове године у преводу Горана Скробоње.
Роман Пробуђене фурије представља ретку посластицу, и с правом се може рећи да надилази и Дигитални угљеник (2013, Лагуна), и Сломљене анђеле (2014, Лагуна; све делове превео Г. Скробоња), претходна дела о Ковачу. Морганова нарастајућа списатељска зрелост више је него очигледна. То се пре свега огледа у зрелој карактеризацији ликова и разрађеној идејности, али и умешном вођењу сложене приче. Ако некоме то није довољно, треба додати и то да је у питању вероватно најлуђи адреналински ролеркостер серијала.
Као и остали романи о Такешију Ковачу, и овај је начелно конципиран тако да се може читати одвојено од остатка серијала, чија препознатљива обележја су ту: дистопијско друштво, дивљи капитализам, друштвена неједнакост, и, што је најважније – могућност дигиталног складиштења свести и њеног учитавања у друга тела. Морган свог јунака сада смешта на Харланов Свет, планету на којој је овај јунак поникао, и суочава га како са сопственом прошлошћу, тако и са вечито трајућим политичким превирањима и борбама за моћ. Давно ишчезли Марсовци, о којима сведоче тек преостали артефакти; жена са тајном чије би откривање потресло свет; сукоб између друштвених класа и човекова борба да осмисли себе и свој живот; све то представља само део сложеног и узбудљивог ткања Пробуђених фурија.
Морганово вероватно највеће достигнуће јесте умеће са којим је оживео свог протагонисту, који по први пут у серијалу постаје јунак са којим можемо саосећати и заправо га доживети као разрађени, тродимензионални лик. Третман осталих ликова такође је узнапредовао, што напетој акцији даје још већу дозу узбудљивости. Ауторови капацитети за насиље и снажне, филмичне сцене чине се неограниченим; тврди стил и жанровска компетентност, који су прославили његов деби, присутни су у свом пуном сјају. Морганова поетика чврсто је утемељена у различитим жанровима, које успешно меша. Резултат представља сјајан пример жанровског романа двадесет и првог века. Нажалост – или на срећу – то и јесу крајњи домети овог дела.
Аутор централном темом свог писања сматра сложене односе човека и друштва, како и сам истиче у интервјуу из 2002. године: „Оно што лично видим [као суштину] је Ковачева потврда на крају књиге да је људско друштво било, јесте и биће структура за искоришћавање и угњетавање већине кроз системе политичке силе вођене од елите, силом наметане од лупежа (униформисаних или не), и одржаване вољним незнањем и глупошћу управо те већине коју систем угњетава.“ Ово до пуног изражаја долази тек у Пробуђеним фуријама, које суштински представљају роман о тлачитељском друштвеном поретку и немогућности револуције. Нажалост, ни „квелизам“, револуционарна идеологија проистекла из ауторових личних ставова, ни цела идеолошка потка романа не представљају нешто што већ није виђено.
Технолошки напредак стављен је у занимљив однос према људској природи, која остаје неоплемењена, ограничена, подложна манипулацији. Свака власт је насиље над људима, а научни прогрес неће нимало побољшати човеков живот, као да читамо између редова. Ничеанско-левичарски сентимент очит је у испољеном гнушању над религијом, окупацијом класном борбом, али и егзистенцијалном чемеру оних који су револуцијом били захваћени и некада веровали у њу. Упркос томе, крај романа као да наговештава победу јунакиње Квелкрист и квелизма. Остаје да се види каква би та, тек наговештена будућност била, и да ли је утопија могућа.
У бављењу друштвеном стварношћу аутор као да посвећује недовољно пажње новуму. Истина, научна фантастика није футуристика, али Морган не залази дубље у импликације својих поставки, филозофска питања идентитета и положаја човека спрам космоса и других; уместо тога, пажња му је окренута, с једне стране, на акцијом набијену фабулу, а с друге на друштвену критику, која на моменте може деловати прволопташки.
Као плод ауторовог донекле плитког промишљања свог фиктивног света јављају се и неке рупе у заплету, од којих је највећа сигурно део око отмице Мици, чланице породице Харлан, где претња убиством нема смисла када узмемо у обзир даљинско складиштење личности, које је једна од централних поставки Моргановог фантастичног света. Све ово у одређеној мери релативизује квалитете Побуњених фурија; као што смо већ истакли, у питању је сјајан пример жанровског романа, који ипак не достиже ни своје узоре из златног доба киберпанка, а некмоли поставља нове границе.
ПРОБУЂЕНЕ ФУРИЈЕ, Ричард Морган
Назив оригинала: Richard Morgan, Woken Furies
Превод: Горан Скробоња
Лагуна, 2019.
664 стр.
