Пише: Филип Пајкановић
Читајући роман Доната Каризија Ноћ ми те узима, приметио сам да дело излази из оквира жанра крими романа коме припада. У сваком таквом делу имамо злочин, осумњичене и онога који решава тај злочин, а кривац је обично неко ко је увек ту, а на кога се најмање обраћа пажња. Међутим, у овом роману немамо класични шаблон писања. Основна тема је нестанак малолетне девојчице. Сам догађај је дат из ретроспекција актера приче. Дакле, о њему се говори као о нечему што је прошло, где се одмах на почетку стиче утисак о решеном случају, али аутор тај догађај приказује из углова више ликова, уводећи нас при том у непрегледни лавиринт свог уметничког дара.
Такав лавиринт он гради обликовањем самих ликова. Они нису ни црни ни бели, већ приказани уверљиво са свим својим недостатцима и стрепњама, које долазе до изражаја у сусрету са самим злочином. Имао сам утисак као да је основна тема била само повод да се прикаже једно дехуманизовано друштво, смештено у запарложену и велом магле опасану средину. Тај простор као да је у складу са њиховим карактерима. Забачен и магловит, уклапа се са светом дела и буди још већу неизвесност током читања. Упознајући се са њима, почео сам (као лаик, наравно) да реализујем своју слику злочина и да размишљам о могућем кривцу, а он је могао да буде било ко од њих; јер сви они су приказани на такав начин буде сумњу у сопствену невиност.
Ако узмемо у обзир да је аутор по професији криминолог и правник, онда би сасвим очекујуће било да те професије приказује идеализовано. Било би сасвим нормално да се у делу нађе некакав Поаро или Шерлок за које не постоји не решив злочин, али то код Доната није случај. Напротив, он као да приказује све недостатке рада криминалне службе, тако да се дело може читати и као критика овог занимања.
Лик главног актера, специјалног агента, у складу је са простором књиге кроз који се креће. Он овде није идеализован већ је приказан аутентично и из више углова, са пуно личних недостатака. Приказан као такав, он током читања буди сумњу у решивост самог случаја, што целокупну слику дела чини реалистичнијом. Супротстављајући му медије као елементарну непогоду двадесет и првог века, аутор на тај начин показује и искривљену слику света у коме се дело реализује. Остављајући читаоцу закључак да се такав догађај могао десити у било ком граду и у било којој земљи. Да није тога онда би ово дело било попут оних романа тривијалне књижевности који се прочитају за дан, а већ следећег дана забораве.
Таквом квалитету доприноси и приказивање самог кривца за нестанак девојчице. Он се не појављује током целе приче, што је као што сам већ истакао карактеристика класичног крими романа. Њега аутор постепено уводи у роман, али и пушта остале актере да га обликују. Сличан поступак аутор је искористио и у свом делу Шаптач (2012, Алнари), само што је у њему лик виновника злочина приказан магловитије. Он се ту само на моменте појављује, али као некаква сенка и до самог краја се не зна за њега, а његов лик се у потпуности обликује из визуре осталих актера романа.
Овде је ипак другачије: аутор је случај приказао и из његове визуре, приказујући га притом не као некакво чудовиште сагледано само из угла злочина, већ као реалну особу, дајући му могућност сопствене одбране, али не и покајања. Приликом упознавања са њим, ни једног момента нисам био равнодушан. У мени су се преплитали гађење и жаљење у исто време. Према мом мишљењу, то је и главна вредност овог романа; у супротном он би био приказан само као некакав зли дух који је уведен у причу као представник зла, коме би судили они који су у потпуном контрасту са њим, али овде је другачије. Као да је све њему потчињено. Сви они који му суде приказани магловито и, како сам већ истакао, испољавају своје негативне карактере у сусрету с њим.
У овом делу је аутор мотиву зла дао почасно место. Као што и сам каже: „Зло је прави покретач сваке приче. Роман, филм или видео-игрица у којима је све добро, никоме не би били интересантни… Запамтите: зло је оно што чини причу“. Овде је оно доминантно током целог романа и нико на њега није имун. Ни грађани запарложеног места, ни специјални агент. Током читања сам имао утисак као да је оно представљено попут заразе која се шири ваздухом и разара читав простор. То саму слику света и средине у којо је смештен чини још језивијим и мрачнијим, доводећи неизвесност до тачке кључања. Јер да мотиву зла није дат примат, ово дело би личило на оне стрипове или филмове чији су главни актери супер хероји који увек успевају да наметну утисак како зло на крају бива увек побеђено, а правда задовољена. Овде напротив, аутор даје злу предност баш због тога да би сама прича била што реалистичнија.
Ипак највећу неизвесност постиже техником лажног расплета, што уз ликове и остале карактеристике које сам овде истакао причу чини још неизвеснијом и узбудљивијом. Читајући дело имао сам утисак као да се аутор игра са мојом пажњом, пуштајући да до краја самог дела останем изневерених очекивања.
По свим приказаним карактеристикама сматрам да је дело вредно читалачке пажње. У њега је аутор поред књижевног дара уткао и искуство криминолога које мора да поседује, стварајући при том сурово реалистичну слику света којој је дао и свој лични печат. И показавши нам на тај начин вечиту борбу против зла, чиме ово дело излази из оквира жанра крими романа.
НОЋ МИ ТЕ УЗИМА
Донато Каризи
Превод са италијанског: Љубета Бабовић
Вулкан, 2016
296 стр.
