Пише: Милан Радоичић
Дебитантски крими-роман Миодрага Мајића (2019, Вулкан) представља нешто са чим се српска читалачка публика ретко сретала. Наиме, крими-трилер као жанр није сасвим честа појава у српској књижевности, а појавио се и писац који је по образовању правник, а по професији судија. Имајући у виду обе чињенице, може се очекивати да критика, као и немали број читалаца, овом роману приступи са одређеном дозом скептицизма.
С обзиром на то да српска књижевност јесте способна да препозна крими мотиве, али је у значајној мери ненавикнута на чист крими-трилер, требало би зато појаснити о каквом роману је реч. На први помен трилера асоцијација је холивудски филм где се главни лик, обично изузетних особина, бори за правду, те се прича оконча хепи-ендом. У класичним трилерима јасно су издиференцирани позитивни и негативни ликови, а на одступању лика од једне или друге стране може да се заснива читава фабула.
Деца зла је роман који није ни налик томе; пре би се могао назвати српским политичким трилером. Основни заплет изазива убиство моћног политичара и главни јунак, условно речено, делује сам против свих. Иако су приметни утицаји страних писаца трилера, Мајићевом роману је тешко наћи пандан у свом жанру. Пред нама је маестрално развијена, релативно позната тема прилагођена менталитету и духу садашњости. Занимљива чињеница јесте да је аутор искусни судија по професији, но то га не спречава да се лати писања, баш као и неке од највећих мајстора писане речи, а уједно и врсних правника попут Гетеа, Кафке или Стерије.
Јасно је да је сам одабир теме у значајној мери допринео томе да Мајић као писац достигне снажан замах. Као тему је изабрао оно са чим се у каријери сретао – убиство, тј. убиство с предумишљајем, у овом случају популарног политичара повезаног са нечасним радњама из деведесетих. Није чудно ни то што се добар део романа одвија баш у Палати правд; дакле, аутор је живи сведок свих дешавања у судницама и ван њих. Судница у роману је најбоље место где се укрштају судија Мајић и писац Мајић са задатком да се искуство судије стилизује и обликује списатељском вештином. Као и у роману у целини, но овде нарочито успешно Мајић једноставним, језгровитим изразом и јасним дијалозима приказује формалну атмосферу у судници, али и унутрашњи налет адреналина, презнојавања и оштре погледе својих ликова на сјајан начин негујући жанр сцене.
Оно што Мајића додатно открива као писца јесте изузетно прецизна, постепена и конкретна изградња ликова на свесном и подсвесном плану, а да притом читалац не може са сигурношћу да одели позитивне од негативних. Сваки од ликова, почевши од главног јунака, адвоката Николе Бобића, садржи примесе позитивног и негативног, а разлика међу њима је само мера у којој показују једно или друго. Свако се упушта у опасну игру првенствено из личне користи и заштите, па тако Никола прихвата случај из реваншизма и гриже савести према Ани, а Ана ангажује Николу, јер у том случају види шансу да напредује.
На почетку, сваког од ликова упознајемо преко првог утиска који остављају својим поступцима и изјавама, тако да се лако скицира портрет сваког од њих, али, пратећи ток романа, постепено се тај портрет употпуњује и све више сазнајемо о њиховој прошлости, страховима и потенцијалним разлозима за такво деловање, те пред собом имамо врло упечатљиве ликове прецизно приказане на психолошком и плану деловања. Општа атмосфера у којој такви ликови делују није исувише напета, али јесте динамична. Ово и јесте једна од главних особености Мајићевог романа, као и српског трилера у целини – дакле, читалац у већој или мањој мери има приступ психологији сваког од ликова. Тога у класичним трилерима готово да нема.
Роман Деца зла успешно синтетише све зло карактеристично за балканско поднебље-бахати политичари, корумпирани инспектори, судије, новинари, каријеристи итд. сви они, тако огрезли у неморал и сплетке, заправо су деца зла и у међусобној спони ради опстанка. Нема типизираних ликова, Мајићеви ликови су директно преузети из стварности, актуелни су и реалнији од сваког стереоптиог портрета и нико од њих није сувишан, па чак ни пас пред вратима Николине зграде. Овај роман требало би тумачити и као друштвену критику, као прецизно сведочанство времена у коме живимо, сведочанство о снажној машинерији процеса који се одвијају далеко од наших очију, а чије само последице нам је дато да тумачимо, док је истина тамо негде, тако близу, а тако далеко.
ДЕЦА ЗЛА
Миодраг Мајић
Вулкан, 2019
360 стр.
