Piše: Filip Pajkanović
Čitajući roman Donata Karizija Noć mi te uzima, primetio sam da delo izlazi iz okvira žanra krimi romana kome pripada. U svakom takvom delu imamo zločin, osumnjičene i onoga koji rešava taj zločin, a krivac je obično neko ko je uvek tu, a na koga se najmanje obraća pažnja. Međutim, u ovom romanu nemamo klasični šablon pisanja. Osnovna tema je nestanak maloletne devojčice. Sam događaj je dat iz retrospekcija aktera priče. Dakle, o njemu se govori kao o nečemu što je prošlo, gde se odmah na početku stiče utisak o rešenom slučaju, ali autor taj događaj prikazuje iz uglova više likova, uvodeći nas pri tom u nepregledni lavirint svog umetničkog dara.
Takav lavirint on gradi oblikovanjem samih likova. Oni nisu ni crni ni beli, već prikazani uverljivo sa svim svojim nedostatcima i strepnjama, koje dolaze do izražaja u susretu sa samim zločinom. Imao sam utisak kao da je osnovna tema bila samo povod da se prikaže jedno dehumanizovano društvo, smešteno u zaparloženu i velom magle opasanu sredinu. Taj prostor kao da je u skladu sa njihovim karakterima. Zabačen i maglovit, uklapa se sa svetom dela i budi još veću neizvesnost tokom čitanja. Upoznajući se sa njima, počeo sam (kao laik, naravno) da realizujem svoju sliku zločina i da razmišljam o mogućem krivcu, a on je mogao da bude bilo ko od njih; jer svi oni su prikazani na takav način bude sumnju u sopstvenu nevinost.
Ako uzmemo u obzir da je autor po profesiji kriminolog i pravnik, onda bi sasvim očekujuće bilo da te profesije prikazuje idealizovano. Bilo bi sasvim normalno da se u delu nađe nekakav Poaro ili Šerlok za koje ne postoji ne rešiv zločin, ali to kod Donata nije slučaj. Naprotiv, on kao da prikazuje sve nedostatke rada kriminalne službe, tako da se delo može čitati i kao kritika ovog zanimanja.
Lik glavnog aktera, specijalnog agenta, u skladu je sa prostorom knjige kroz koji se kreće. On ovde nije idealizovan već je prikazan autentično i iz više uglova, sa puno ličnih nedostataka. Prikazan kao takav, on tokom čitanja budi sumnju u rešivost samog slučaja, što celokupnu sliku dela čini realističnijom. Suprotstavljajući mu medije kao elementarnu nepogodu dvadeset i prvog veka, autor na taj način pokazuje i iskrivljenu sliku sveta u kome se delo realizuje. Ostavljajući čitaocu zaključak da se takav događaj mogao desiti u bilo kom gradu i u bilo kojoj zemlji. Da nije toga onda bi ovo delo bilo poput onih romana trivijalne književnosti koji se pročitaju za dan, a već sledećeg dana zaborave.
Takvom kvalitetu doprinosi i prikazivanje samog krivca za nestanak devojčice. On se ne pojavljuje tokom cele priče, što je kao što sam već istakao karakteristika klasičnog krimi romana. Njega autor postepeno uvodi u roman, ali i pušta ostale aktere da ga oblikuju. Sličan postupak autor je iskoristio i u svom delu Šaptač (2012, Alnari), samo što je u njemu lik vinovnika zločina prikazan maglovitije. On se tu samo na momente pojavljuje, ali kao nekakva senka i do samog kraja se ne zna za njega, a njegov lik se u potpunosti oblikuje iz vizure ostalih aktera romana.
Ovde je ipak drugačije: autor je slučaj prikazao i iz njegove vizure, prikazujući ga pritom ne kao nekakvo čudovište sagledano samo iz ugla zločina, već kao realnu osobu, dajući mu mogućnost sopstvene odbrane, ali ne i pokajanja. Prilikom upoznavanja sa njim, ni jednog momenta nisam bio ravnodušan. U meni su se preplitali gađenje i žaljenje u isto vreme. Prema mom mišljenju, to je i glavna vrednost ovog romana; u suprotnom on bi bio prikazan samo kao nekakav zli duh koji je uveden u priču kao predstavnik zla, kome bi sudili oni koji su u potpunom kontrastu sa njim, ali ovde je drugačije. Kao da je sve njemu potčinjeno. Svi oni koji mu sude prikazani maglovito i, kako sam već istakao, ispoljavaju svoje negativne karaktere u susretu s njim.
U ovom delu je autor motivu zla dao počasno mesto. Kao što i sam kaže: „Zlo je pravi pokretač svake priče. Roman, film ili video-igrica u kojima je sve dobro, nikome ne bi bili interesantni… Zapamtite: zlo je ono što čini priču“. Ovde je ono dominantno tokom celog romana i niko na njega nije imun. Ni građani zaparloženog mesta, ni specijalni agent. Tokom čitanja sam imao utisak kao da je ono predstavljeno poput zaraze koja se širi vazduhom i razara čitav prostor. To samu sliku sveta i sredine u kojo je smešten čini još jezivijim i mračnijim, dovodeći neizvesnost do tačke ključanja. Jer da motivu zla nije dat primat, ovo delo bi ličilo na one stripove ili filmove čiji su glavni akteri super heroji koji uvek uspevaju da nametnu utisak kako zlo na kraju biva uvek pobeđeno, a pravda zadovoljena. Ovde naprotiv, autor daje zlu prednost baš zbog toga da bi sama priča bila što realističnija.
Ipak najveću neizvesnost postiže tehnikom lažnog raspleta, što uz likove i ostale karakteristike koje sam ovde istakao priču čini još neizvesnijom i uzbudljivijom. Čitajući delo imao sam utisak kao da se autor igra sa mojom pažnjom, puštajući da do kraja samog dela ostanem izneverenih očekivanja.
Po svim prikazanim karakteristikama smatram da je delo vredno čitalačke pažnje. U njega je autor pored književnog dara utkao i iskustvo kriminologa koje mora da poseduje, stvarajući pri tom surovo realističnu sliku sveta kojoj je dao i svoj lični pečat. I pokazavši nam na taj način večitu borbu protiv zla, čime ovo delo izlazi iz okvira žanra krimi romana.
NOĆ MI TE UZIMA
Donato Karizi
Prevod sa italijanskog: Ljubeta Babović
Vulkan, 2016
296 str.
