Пише: Ружа Перуновић
Након Алманаха приче и Аламанаха есеја, Друштво новосадских књижевника објавило је Алманах драме који садржи једанаест драмских текстова различитог тематског, жанровског и стилског проседеа. У овом зборнику, аутори су представљени кратким портретом, библиографијом и једним драмским делом. Према уводној напомени приређивача Зорана Ђерића, у Алманаху се већином налазе драме и драматизације новосадских аутора који нису превасходно драмски писци, већ су своју књижевну афирмацију постигли у другим жанровима. Тако се у зборнику налазе драмски текстови који су настали из пера прозних писаца као шту су Сава Дамјанов, Саша Радоњић, Фрања Петриновић, Ђорђе Писарев, Владимир Пиштало, односно песника Ивана Негришорца, Зорана Ђерића, Саше Радоњића, Горана Ибрајтера. У сачињеном избору налазе се и два потврђена новосадска драмска писца – Тијана Грумић и Филип Грујић ‒ чији су драмски текстови добили најпрестижније награде и играју се у позориштима широм Србије и региона. С обзиром на податак да су неке од драма које се објављују у овом Алманаху имале своја извођења, док неке тек чекају на своју инсценацију, новим издавачким подухватом Друштво новосадских књижевника скреће пажњу на драмске потенцијале новосадских писаца и доприноси већем присуству оригиналног драмског текста у јавности.
Алманах отвара драма Мистерија Кодер Саве Дамјанова, професора, прозног писца, проучаваоца књижевне историје и теорије, једног од оснивача Друштва новосадских књижевника. Вишедеценијско интересовање за живот и књижевно стваралаштво Ђорђа Марковића Кодера[1] определило je и његову литерарну судбину. Кодер је био, подсетићемо, импресивна личност ‒ учио је и усавршавао више страних језика: француски, енглески, италијански, грчки, санскрит, познавао је и старогрчки, латински, мађарски, немачки, руски, турски, арапски, персијски и јерменски, радио као правник, учитељ мачевања, гимнастике и борилачких вештина, био тумач код пруског конзула и у енглеском посланству у Истанбулу. Често је путовао по свету, по Европи и, тада незамисливо, по деловима Азије и Африке, а све те земље прешао је пешице. Стога не изненађује да је Кодер, чији је живот препун драмских потенцијала, постао јунак ове динамичне драмске игре. Драма Мистерија Кодер Саве Дамјанова исписана је зачудним, кодеровским језиком са очекиваним упливом магије, мириса, чулних утисака, луцидних, двосмислених и разиграних реплика које чине ово дело кодеровски инспиративним за читаоца и гледаоца. Драма је имала своје извођење (10.9.2022.) у форми својеврсног перформанса у драматизацији и режији Ивана Правдића у Фабрици Студентског културног центра у Новом Саду, у оквиру „Бункер феста“.
Друга по реду драма Решетке долази из пера песника, есејисте и критичара Ивана Негришорца. Иако нам је Негришорац мање познат као драмски писац, подсетићемо да је својевремено био драматург на Драмском програму Радио Нови Сад, где је написао радио драме: Фреди умире (1989), Куц-куц (1990); али и позоришне драме: Истрага је у току, зар не? (2007) која је играна у Драмском студију у Обудовцу у Републици Српској, док је драма Видиш ли свице на небу? остала без позоришне адаптације, али је публикована као књига (2006). Монодрама Решетке заснована је на вербалном обрачуну јунака са рођеним братом, поводом тешких породичних односа, самоубиства, оцеубиства и криминогене средине у којој се одрастало. Упркос фиктивном породичном разрачунавању, у центру пажње је суочавање са самим собом и проблемом добровољног заточеништва, које настаје као последица немогућности да се живи у садашњости. Драма је написана 2005. први пут је објављена у Алманаху и до данас није имала своју сценску адаптацију.
У Алманаху драме Днк нашла се и драматизација жанровски неухватљивог, комплексног дела Граматика поремећаја: баладе с почетка века (2013) Фрање Петриновића. Дрматизацију овог дела потписује Давид Алић, који је био и режисер истоимене представе. Драма двоје антијунака одиграва се у препознатљивом новосадском амбијенту у коме пратимо њихове егзистенцијелне и идентитетске проблеме, те борбу са чемерном свакодневицом, незапосленошћу, безнађем и муком заједничког живота. Представа Грамтика поремећаја планирана је да буде део новосадског омнибуса који су чинили још и Појачало и гитара Слободана Тишме и Велика очекивања Ђорђа Писарева, али се издвојила као самостална и успешно се изводи од 2020. на Каменој сцени Српског народног позоришта.
Према избору Зорана Ђерића наредно место у Алманаху припало је драми Месечина Ђорђа Писарева, прозног писца, драматурга и драмског писца (Покондирени тикван, Шта све можеш у Денверу кад си мртав, Јури Голец и живот без смисла, Велика очекивања), који је годинама сарађивао са позориштем „Брод Театар“ на ком је изведено пет његових комада на води. Писарев је сарађивао и са Позориштем младих, Народним позориштем Кикинда и Српским народним позориштем, где би и могла да буде изведена ова новосадска, али и универзална прича о усамљености и запитаности над проблемима света који се приказује као лудница.
Следи драма самог уредника Алманаха, песника, прозаисте, есејисте и драмског писца Зорана Ђерића. Велика нужда писана је по поруџбини Брод театра, али стицајем околности још увек није имала своју премијеру. У питању је комедија (comic releif или комичко олакшавање, како је у поднаслову наведено), написана у 11 сцена у којима препознајемо типичне догађаје из савременог живота једне „урбане“ породице. Комуникација међу ликовима заснована је на баљезгању које је заправо уобичајен модел разговора међу протагонистима, а доживљава се и као истинска мудрост. Иако ликови непрекидно изговарају баналности које на читаоце остављају комичан ефекат, преко њих се нашироко разматрају дневна, мање битна и суштинска, јако битна, питања али се стварна комуникација не остварује. Драма је исписана у раблеовском стилу, актуелна је и луцидна, што све скупа представља велики потенцијал за инсценацију, посебно узимајући у обзир чињеницу да је данас изузетно мало оригиналних комедија које се, чини се, као жанр избегавају.
Према роману Миленијум у Београду Владимира Пиштала, писца разноврсне жанровске оријентације, настала је драматизација коју потписује песник, есејиста и критичар Ненад Шапоња, а која такође чека своје извођење на сцени. Пишталов роман Тесла, портрет међу маскама, драматизовао је Небојша Брадић и та је представа успешно изведена 2022. у Новом Саду (Тесла, изуметник). Комад Миленијум у Београду, у драматизацији Шапоње, говори о петоро пријатеља, њиховим животима, надама и љубавима које не могу да преживе када дођу деведесете године и са њима почетак рата. У временском оквиру од Титове смрти до бомбардовања Београда, испричана је прича о граду Београду и једној тужној, нама добро познатој и болној, историји у којој пратимо рефлекс великих друштвених дешавања на живот обичног човека.
Наредни драмски текст у Алманаху припада Саши Радоњићу, приповедачу, песнику и романсијеру, али и аутору који је присутан и на нашој драмској сцени. Његови романи драматизовани су и извођени нa телевизији и у позоришту. Аутор је сценарија за играни ТВ филм Пејзажи у магли, рађен по мотивима његовог романа Приручник за пауна у копродукцији ТВ Нови Сад и „Комуне“. Написао је драмске адаптације за своја Три украдена романа и Клуб љубитеља Смене 8, које су се нашле на репертоарима Народног позоришта Кикинда и Шабачког позоришта. У Алманах драме ДНК уврштена је Радоњићева монодрама Чај са Кублај-каном која је имала своју премијеру у Битеф театру у оквиру програма „Месец независне сцене“, а од 2021. успешно се игра на сцени Позоришта младих у Новом Саду, у сјајном извођењу Југослава Крајнова. Радоњић је у драми Чај са Кублај-каном, која носи поднаслов „сасвим истинита монодрама са сонговима“ (у којој с времена на време (из off-а) чујемо сам глас писца, као и његове сонгове) преточио лично болничко искуство и аутентичну спознају (пре)танке границе између живота и смрти. О драми сам аутор каже следеће: „Чај са Кублај–каном је интимна, џепна енциклопедија мојих искустава из вишемесечне борбе за живот која се одигравала 2009. године, а све у форми и руху монодраме. Као у свакој енциклопедији и овде су све одреднице до детаља веродостојне, односно представљене онако како су се стварно збиле, изузимајући завршну микроновелу која баца рефлекторско метафоричко светло по дубини и ширини тих стварних догађаја. Аутор се нада да његова на овај начин артикулисана искуства могу некоме некада у суочавању са сличним траумама бити од користи, односно представљати подстрек у непредавању стихији која би их изненада понела“.
Пред крај Алманаха драме ДНК нашли су се текстови два млада, али већ сасвим афирмисана драмска писца. Једна од њих је Тијана Грумић, добитница више престижних награда за драмски текст и драматизацију, ауторка драма које се изводе у позориштима у Србији и региону. Драмски текст који допуњује Алманах драме Друштва новосадских књижевника носи назив Никад нисам видела звезде за који је добила Специјалну награду Ројал Дистрикт Театра из Тбилисија на фестивалу „Аурора“ и драматуршку награду града Бидгошча (Пољска). Драма Никад нисам видела звезде бави се друштвеним и политичким питањима у којима је паралела са нашом свакодневицом више него очигледна. Конкретна радња одиграва се на фарми свиња где раднице трпе нечовечан третман ‒ терају их на болесну хигијену и ношење пелена ‒ оне ћутке све трпе, док, уместо њих, глас подижу свиње на фарми, које имају сличан положај. Драма је премијерно изведена 2018. на отварању Градског позоришта у Чачку у оквиру „Триптиха о радницима“ када су игране три једночинке младих аутора: Саре Радојковић, Страхиње Маџаревића и Тијане Грумић, у режији Југа Ђорђевића.
Своје место у Алманаху нашла је и драма Филипа Грујића, награђиваног драмског писца, драматурга, сценаристе и приповедача. У питању је драма Вилица Ебена Бајерса у којој је, на основу историјских података, комбинацијом факата и фикције испричао причу о негативцу, плејбоју и богаташу Ебену Бајресу, конзументу напитка направљеног од радиоактивног елемента (радитхора) који до краја и умире од последица конзумирања истог. На основу те приче настаје Грујићева драма која, говорећи о бахатости једног негативца, говори о друштвеним проблемима из периода градње Њујорка, Велике депресије и пада берзе, али и универзалним проблемима који трају и данас. Драма је изведена 2020. под називом Велика депресија на Камерној сцени Српског народног позоришта (у продукцији Српског народног позоришта и Центра за развој визуелне културе) у режији Марка Челебића и нашла се и у Такмичарском програму 66. Стеријиног позорја.
У Алманах драме новосадских писаца Ђерић је уврстио и мелодраму Срце више није моје Горана Ибрајтера, песника, драмског писца, селектора позоришних фестивала, извршног директора Стеријиног позорја. За ову драму Ибрајтер је добио Награду за савремени драмски текст на 5. међународном кикиндском позоришном фестивалу (2014). Драма је имала премијеру 2014. у Новосадском позоришту у режији Богдана Јанковића, а данас се успешно игра на репертоару Градског позоришта „Семберија“ у Бијељини. Ибрајтеров драмски текст уметнички директор позоришта, Миливоје Млађеновић, овако описује: „Срце више није моје Горана Ибрајтера говори о сећању двоје људи који су, услед ковања и раскивања братства и јединства народа са простора Босне и Херцеговине, расковали и властите животе, заједницу људску, разорили и мирну брачну луку, ни криви ни дужни, отровани поганим речима и делима неименованих моћника који уређују и преуређују Свет. У кишно, суморно предвечерје одвија се ова сетна, непретенциозона меланхолична љубавна прича прожета благим хумором и звуцима севдалинки. Мелиха и Милорад су „власници“ малих живота, и они језиком са изворишта народног, једноставним људским фразама сублимирају муку човекову, егсзистенцијалну, свагдању, анализирају у шта су се људи претворили, болују болове старе и нове. И болом свог срца, упозоравају.“
На самом крају Алманаха нашла се драма Бирки драматуршкиње Соње Манџић. У питању је водвиљ, комедија о духовитом искуству са којим су се многи од нас срели ‒ ентузијастична продаја уређаја, у овом случају „Бирки” усисивача, на кућној адреси. У покушају да прода непотребну скупоцену направу, продавачица упада у низ комичних ситуација са различитим профилима потенцијалних купаца који су прототипови комичних личности које срећемо у свакодневном животу. Драма Бирки читана је у оквиру пратећег програма Стеријиног позорја, а извели су је глумци са Академије уметности у Новом Саду (Позориште „Промена”).
Начињеним избором Зорана Ђерића, Алманах драме ДНК указује на изврсне драмске потенцијале новосадских писаца и представља материјал за читање, али и извор за нове драматизације и инсценације. Позната је чињеница да драмски текстови нису довољно присутни у јавности. Осим у часопису Сцена, ретке су прилике да се савремена драма чита, нарочито у форми зборника. С друге стране, док дође до позорнице, оригинални драмски текст доживи бројне трансформације, те нам је и из тог разлога објављивање ове књиге значајно. И на крају, постојање Алманаха драме ДНК важно је за сам Нови Сад, град који има изузетну драмску традицију, те ће овај зборник у будућности представљати драгоцено сведочанство једног књижевног времена.
[1] О животу и делу Ђорђа Марковића Кодера (1806-1891) Сава Дамјанов написао је студију (Кодер: историја једне рецепције (1997)) и својим научним радом утицао на значајне промене у рецепцији, интерпретацији и вредновању Кодерове заоставштине.
Насловна слика: Pixabay. com
