Пише: Милан Р. Симић
Шта је есеј? Мишљење. То пише Владимир Пиштало у уводу своје збирке Значење џокера. Да је есеј Мишљење уверава нас и Хосе Овехеро својом збирком Етика суровости. Не само његово, већ и културе којој припада, што се посебно истиче већ у уводном есејуТрадиција суровости. Иако нам је Овехеро у овом есеју приближио сурове слике које јесу „повластица“ само Шпанаца, није заборавио да напомене да су на шпанске уметнике и те како деловала већ присутност суровости у делу многих ван Шпаније, да није мали број шпанских писаца којима су узор били Маркиз де Сад и Батај. Временом, све више је растао број писаца у чијим делима је оно што сматрамо да је гротескно, простачко, бизарно, прекомерно, страховито. Мање бизарном и сл, али претеривању сигурно, склони су и Кеведо, Сервантес, Села, Вила-Матас. Напоменуће још Овехеро да „неумереност позива на неумереност“, јер тај смртни плес у арени између жртвованог бика и човека, који јесте негде између „еротског и садистичког“, призива и друге пориве, садизме које обједињују секс и смрт.
У другом есеју Делање и представљање помиње сврху уметности, ни мање ни више, узимајући за пример сцену пресецања ока у Буњуеловом филму. Та сцена није случајност, већ жеља уметника да гледалац пати! Eкстремно.
Своју есејистичку раскош Овехеро посебно исказује у наредна три најдужа есеја Моћ суровости и суровост моћи, Етика суровости и Седам сурових књига. Утицај перверзије, страве и ужаса, свеједно да ли на филму или у књизи , „приморава“ нас да завиримо у ужас. Ужас нас одводи кошмару који је тада представа у нашој (не)свесној режији. Будимо се, тешимо. Грех у кошмару не постоји. Има речи и о политици. Овехеро ће рећи да и демократија допушта известан степен суровости, али, посебно је упечатљи његов закључак да „није постојао ниједан диктатор без свите песника, задужених да утичу на преображај свести којим се злочини претварају у јуначка или барем неопходна дела“. Не избегава се ни религија, уз пример стравичних судбина оних који су се усуђивали да пркосе доктрини. Отуда Ничеове идеје да су све религије „системи суровости“. У есеју Етика суровости, Овехеро се зналачки дотиче и филозофије. Ако филозофија није кадра да понуди извесност, да пронађе истину, и ако нам једино помаже да распршимо истину, шта остаје’? – да „филозофија не подучава, она одучава“.
На крају Као закључак, засад. Шта очекује Овехеро од читалаца? Да престану да посматрају стварност како би се загледали у себе. Уосталом, етика суровости и настала је из искрене жеље да се растргне вео илузије… да се песницом размрска онај професионални осмех с којим нам кажу да се смиримо, да будемо позитивни, све је у реду, све ће бити у реду, нема никаквих разлога за бригу. Овехеро је збирком Етика суровости потпуно доказао зашто је есеј књижевна посебност.
