Piše: Milan R. Simić
Šta je esej? Mišljenje. To piše Vladimir Pištalo u uvodu svoje zbirke Značenje džokera. Da je esej Mišljenje uverava nas i Hose Ovehero svojom zbirkom Etika surovosti. Ne samo njegovo, već i kulture kojoj pripada, što se posebno ističe već u uvodnom esejuTradicija surovosti. Iako nam je Ovehero u ovom eseju približio surove slike koje jesu „povlastica“ samo Španaca, nije zaboravio da napomene da su na španske umetnike i te kako delovala već prisutnost surovosti u delu mnogih van Španije, da nije mali broj španskih pisaca kojima su uzor bili Markiz de Sad i Bataj. Vremenom, sve više je rastao broj pisaca u čijim delima je ono što smatramo da je groteskno, prostačko, bizarno, prekomerno, strahovito. Manje bizarnom i sl, ali preterivanju sigurno, skloni su i Kevedo, Servantes, Sela, Vila-Matas. Napomenuće još Ovehero da „neumerenost poziva na neumerenost“, jer taj smrtni ples u areni između žrtvovanog bika i čoveka, koji jeste negde između „erotskog i sadističkog“, priziva i druge porive, sadizme koje objedinjuju seks i smrt.
U drugom eseju Delanje i predstavljanje pominje svrhu umetnosti, ni manje ni više, uzimajući za primer scenu presecanja oka u Bunjuelovom filmu. Ta scena nije slučajnost, već želja umetnika da gledalac pati! Ekstremno.
Svoju esejističku raskoš Ovehero posebno iskazuje u naredna tri najduža eseja Moć surovosti i surovost moći, Etika surovosti i Sedam surovih knjiga. Uticaj perverzije, strave i užasa, svejedno da li na filmu ili u knjizi , „primorava“ nas da zavirimo u užas. Užas nas odvodi košmaru koji je tada predstava u našoj (ne)svesnoj režiji. Budimo se, tešimo. Greh u košmaru ne postoji. Ima reči i o politici. Ovehero će reći da i demokratija dopušta izvestan stepen surovosti, ali, posebno je upečatlji njegov zaključak da „nije postojao nijedan diktator bez svite pesnika, zaduženih da utiču na preobražaj svesti kojim se zločini pretvaraju u junačka ili barem neophodna dela“. Ne izbegava se ni religija, uz primer stravičnih sudbina onih koji su se usuđivali da prkose doktrini. Otuda Ničeove ideje da su sve religije „sistemi surovosti“. U eseju Etika surovosti, Ovehero se znalački dotiče i filozofije. Ako filozofija nije kadra da ponudi izvesnost, da pronađe istinu, i ako nam jedino pomaže da raspršimo istinu, šta ostaje’? – da „filozofija ne podučava, ona odučava“.
Na kraju Kao zaključak, zasad. Šta očekuje Ovehero od čitalaca? Da prestanu da posmatraju stvarnost kako bi se zagledali u sebe. Uostalom, etika surovosti i nastala je iz iskrene želje da se rastrgne veo iluzije… da se pesnicom razmrska onaj profesionalni osmeh s kojim nam kažu da se smirimo, da budemo pozitivni, sve je u redu, sve će biti u redu, nema nikakvih razloga za brigu. Ovehero je zbirkom Etika surovosti potpuno dokazao zašto je esej književna posebnost.
