Piše: Bojan Samson
Za početak oktobra najavljen je nastavak velikog filmskog hita Džoker iz 2019. godine. Krimi-mjuzikl Džoker: ludilo u dvoje (Joker: Folie à Deux) u bioskopima treba da se pojavi 4. oktobra, tačno pet godina nakon originalnog nastavka. Pored Hoakina Finiksa koji još jednom tumači naslovnu ulogu, njegovu partnerku u ljubavi i zločinu, Harley Quinn, igra Lejdi Gaga.
Prvom delu neki su zamerali ideološki miš-maš, nedoslednu režiju, plitku priču, nerazrađenu ideju i ko zna šta još. Drugi su nizali hvalospeve o novom remek-delu. Ipak, većina kritičara složila se u oceni naslovne uloge koju tumači briljantni Hoakin Finiks. Ističe se Finiksova maestralna izvedba mentalno poremećenog komičara Artura Fleka koga sopstveno ludilo vodi na put bez povratka i pretvara u razuzdanog kriminalca Džokera.
Finiks je bio druga osoba koja je dobila prestižno filmsko priznanje za ulogu zlog klauna. Prvi put se to desilo pre petnaest godina kada je nagrada posthumno dodeljena Hitu Ledžeru za epsku izvedbu u filmu Crni vitez (Dark Knight) iz 2008. Treba istaći i sjajnog Džeka Nikolsona i njegovog Džokera u Bartonovom Betmenu (1989). Definitivno, Džoker je inspirativna uloga za glumce, a razlog je vrlo jednostavan. Po njihovim rečima, igrati zlog klauna je neobično zabavno.
Šta Džokera čini tako privlačnim? Možda to što se on šali onda kada normalnom čoveku uopšte nije do šale. On nema šta da izgubi – sve iole vredno već odavno je izgubio. Pre svega, iluzije. Ostao mu je samo crni, pomalo izopačeni humor. Maske koje navlačimo svakog dana otkrivaju o nama i više nego što bismo želeli. „Daj čoveku masku, pa ćeš otkriti njegovu pravu prirodu.“ A maske su razne: spadalo, dobročinitelj, heroj, cinik, romantik, itd. Džoker jeste cinik, odnosno razočarani idealista: tek jedan od nas. „Da li znaš ko je Džoker? Džoker su svi“, jedna je od replika u Filipsovom filmu.
Ali zli klaun u svojoj misiji ide dalje, trudeći se da brutalno razobliči lažni svet, čineći ga grotesknim čardakom ni na nebu ni na zemlji. Kod njega je sve ispretumbano: vrednosti, ideali, osećanja, ideje, humor… Njegov svet je mračni karneval gde kraljevi postaju pajaci i obratno. Džoker se kreće između različitih stvarnosti, nikada zaista ne pripadajući ni jednoj od njih. On neprestano žonglira na ivici zdravog razuma: zli klaun je sve ono što jesmo, ali sebi ne priznajemo, i sve ono što bismo želeli biti, ali se ne usudimo.
„Za njih, ti si samo nakaza (freak)… kao ja“, govori Džoker Betmenu u Nolanovom Crnom vitezu. Poput većine strip-junaka, njih dvojica nisu stvarni karakteri, već fantazmi koji ponekad ulaze u živote običnih ljudi. Betmen je control-freak, dok je Džoker freak out of control. Zato su oni arhineprijatelji: jedan nastoji da sve drži pod kontrolom, a drugi ne podnosi bilo kakvu kontrolu. Oni su poremećeni, svaki na svoj način. U njihovoj borbi Betmen samo naizgled pobeđuje, jer ludilo je ipak privlačnije od zdravog razuma, zar ne?
Negativni junak je čovek sa margine, čovek van utvrđenog poretka, čovek slobode. Njegovo ispovedanje sopstvene istine uvek podrazumeva prestup, skandal. To ga i čini tako privlačnim. Iako je svet stripa često svet manihejske podele na superheroje i superzlikovce, i u tom svetu zlikovci imaju nešto od heroja, i obratno. Kao Jing i Jang. „Ti me upotpunjuješ“, ironično će Džoker pohvaliti Betmena u Crnom vitezu. Zlo i dobro uvek idu zajedno, držeći se za ruke.
Zli klaun nam poručuje da se ne stidimo svog ludila te da ga pokazujemo slobodno, da od njega načinimo brend. On sve vreme podriva ideju o građanskoj pristojnosti i normalnosti, uveravajući nas kako svi imamo neku izopačenu crtu. Kockice samo treba da se slože i naše ludilo će izaći na videlo. Džokerova poenta o ljudskoj bestijalnosti je unapred spremna i on će učiniti sve kako bi je dokazao.
Ko je u stvari Džoker? On je wild card: krajnje fleksibilan identitet koji u sebe može primiti razna, često suprotna značenja. Takođe, on je slika otvorena za mnoga tumačenja. On je zlo dete koje kida svoje igračke, impulsivni sociopata koji uradi prvo što mu padne na pamet, a onda te uspešno uveri da je crno u stvari belo. On je pristojni građanin koji povremeno navlači masku otkačenog pajaca. Džoker je mali, nesrećni čovek koji izlazi iz sopstvene anonimnosti i postaje primećen. Postaje zločinac: „Ceo svoj život nisam znao da li zaista postojim. Ali, da, postojim, i ljudi to počinju da primećuju.“ On je nasmejano lice koje krije veliku tugu i nedokučivu tamu.
A sada, poigrajmo se na trenutak. U skladu sa temom, budimo pomalo neozbiljni. Zamislimo Džokera kao ideološkog saborca domaće levice, predstavnika poniženih i uvređenih širom Srbije. Da bismo vam bolje dočarali na šta mislimo, predstavljamo vam oksimoron ponikao u domaćoj medijskoj stvarnosti: Džoker ulazi u rijaliti šou sa nacionalnom gledanošću, prilazi starleti i pokazuje joj fotografiju. Snoviđajni, sablažnjivi strip-kvadratić. Na fotografiji vidimo lepu, atraktivnu devojku kako mokri na krovu metalnog vagona u čijoj se unutrašnjosti, tačno ispod toaletne šolje, tušira zgodni, takođe atraktivni mladić. To je puki simulakrum u kojem mrtvu trku za prevlast vode pomereni osećaj za lepo i provokacija. Starleta zbunjeno pogleda Džokera, a ovaj joj se unese u lice i ganuto odrecituje: „A mogli smo i mi ovako, bejbi, ali ti ne pišaš po sirotinji…“1
(Histerični smeh odjekuje kućom Velikog Brata)
1 Ideja i replika su preuzete sa Fejsbuk profila Nikole Oraveca.
Novi magazin
Naslovna fotografija: Youtube Screnshoot/Warner Bros. Pictures, YouTube Screenshot/Flashback FM, YouTubeScreenshot/Top Movie Clips
