Лавкрафт је и овде апсолутни мајстор тихе страве, па се тензија у наративу подиже готово неосетно, док не стигне до свог кошмарног крешенда. Заплет прати младића који на пропутовању по Новој Енглеској одлучује да обиђе сеновити Инсмут, варошицу изван свих путева, о којој колају чудне приче. Варљиви документаристички тон трезвеног приповедача који је одлучио да истражи историју мистериозног, оронулог Инсмута, сјајан је контрапункт све мрачнијој и наднаравнијој атмосфери приповетке, чији се догађаји, како радња одмиче, све више отимају било каквим рационалним објашњењима.

Слику Инсмута читалац склапа полако; прво кроз сугестивне приче о чудним везама његових становника и мора, затим кроз бизарне артефакте који понекад стижу из варошице – накит који је толико другачији од свега да га је немогуће каталогизовати, и кроз мрачне приповести о морепловцима који су у њега у прошлости донели неименовани ужас. Све постаје, наравно, горе када протагониста коначно стигне у Инсмут који све више наликује кошмару; улице града и његови неми становници, измењене и рушевне зграде на ивици мора, неприродни смрад рибе који никада не престаје, чудни звукови у ноћи, све то призива мукле ужасе из дубина колективног сећања врсте.

Баранже и овај пут бриљира са сугестивним илустрацијама у којима се смењују тескобни призори мапирани мраком, и грандиозни тотали, и једни и други обликовани упечатљивом филмском естетиком. На путу ка луцидном обрту и мрачној поенти приче, протагониста који је дошао да изучава историју чудне варошице као хладни записничар времена, претвара се у хроничара атавистичких кошмара чија се природа не може вербализовати, замењујући рационалну реч неартикулисаним вриском.

Преводилац: Дарко Тушевљаковић; Издавач: Чаробна књига 2024.