Пише: Сузана Ковачевић
Друга по реду објављена књига некадашњег фудбалера, садашњег песника, који је остао запамћен по мечевима одиграним у Базелу, привукла је пажњу домаће читалачке публике јер није честа појава да се неко после успешне спортске каријере окрене лепој речи. Иван Ергић, колумниста и писац, желео је да утисне на папир сву емоцију коју савремено биће, модерни мушкарац неретко не уме да каналише.
Збирка је подељена у три целине: Врат од дрвета, Албум и Сенсизилик. Прве две целине састоје се из осамнаест песама, док трећа садржи двадесет и пет. Теме којима се наш песник бави крећу се од колективних до индивидуалног осећања света и поимања себе. Ергић се дотиче рата, али не помиње бомбе и живот под нишаном митраљеза већ се бори с национализмом и наметнутим ставовима о такозваном непријатељу. Једна ствар је заједничка свим целинама, а то је црпљење потенцијала моћи сећања и поновно оживљавање проживљених емоција.
Песме су, као код већине савремених песника, ослобођене окова риме, неке су подељене у строфе, док друге читамо као мисао која траје колико и један удах. Све поседују мелодичност и ритам који се мења у зависности од теме која се обрађује. У песмама су обрађене теме избеглиштва, већ поменутог рата, одрастања, сазревања, љубави, депресије и абортуса. Он зна да никада нисмо певали после рата; у песмама видимо како је преживео један југословенски стидљиви дечак. Ергић није дистанциран од сопствене поезије. Осећамо га у свакој песми, уткао је своје биће у сваку писану реч и тако комуницира са читаоцем. Збирку можемо посматрати као исповест и својеврсни дневник организованих мисли, доказ осећања живота и тражења места у свету. Песник је успео да филозофију помеша са конзервативним мишљењем и створи јаке саркастичне целине.
Ергић у Приручнику за сећање језик користи као плетиво, ослобађа га правописних и граматичких стега, игра се насловима, па тако имамо наслове на немачком и енглеском језику, потом читаву целину која носи наслов на турском, властите именице написане малим словом и песме које не садрже нити један знак интерпункције. Желећи да им ода почаст, одређене наслове је посветио прослављеним личностима, композиторима и писцима.
Већина песама обилује јаким сликама, стилским фигурама, успешним језичким конструкцијама. Ипак, читајући друге, стиче се утисак да Ергић није заокружио мисао, да је имао још нешто да изрекне, али није нашао праву реч или право осећање. Ствара се утисак као да је журио, готово да га видимо како завршава песму иако зна да себе није до краја дао.
Љубав је за њега комплексна ствар која нас деконструише, он зна да она није увек срећна и да се савремени мушкарац и жена муче у проналажењу. Управо у редовима посвећеним љубави створио је јаке слике попут стихова:
Дођи превешћу те жедну преко воде која личи на мене
Подстичеш глад за животом
Тако што си слана за псећи језик
(Ергић, 65)
Метафора је Ергићево оружје: створио је слике попут „оштре матрице кикота“, „небеског стомака“, „децибела који спремају успаванку“ и „хипертрофиране бајке од њених груди“. Ипак, у песмама наилазимо и на устаљене фразе које можемо да видимо свуда око нас, које немају естетску јачину, мада се и то може схватити као комуникација са свим врстама читалаца. Песник се на тај начин обраћа и онима који су спремни за дубину поезије, али и онима који исту не би умели да спознају.
Збирка Приручник за сећање представља ролеркостер емоција. Крећемо се од дечака у избеглиштву, преко младића и фудбалера који тражи своје место у свемиру и бори се са буром осећања и мрачним мислима, до писца у садашњости који разуме где је доспео свет и он са њим, упозорава на фашизам и на све друге екстреме који се у целофану сервирају модерном човеку. Дао је себе поезији и кроз њу се представио у једном новом светлу пуном нежних тонова.
ПРИРУЧНИК ЗА СЕЋАЊЕ
Иван Ергић
Контраст, 2019
84 стр.
