Piše: Suzana Kovačević
Druga po redu objavljena knjiga nekadašnjeg fudbalera, sadašnjeg pesnika, koji je ostao zapamćen po mečevima odigranim u Bazelu, privukla je pažnju domaće čitalačke publike jer nije česta pojava da se neko posle uspešne sportske karijere okrene lepoj reči. Ivan Ergić, kolumnista i pisac, želeo je da utisne na papir svu emociju koju savremeno biće, moderni muškarac neretko ne ume da kanališe.
Zbirka je podeljena u tri celine: Vrat od drveta, Album i Sensizilik. Prve dve celine sastoje se iz osamnaest pesama, dok treća sadrži dvadeset i pet. Teme kojima se naš pesnik bavi kreću se od kolektivnih do individualnog osećanja sveta i poimanja sebe. Ergić se dotiče rata, ali ne pominje bombe i život pod nišanom mitraljeza već se bori s nacionalizmom i nametnutim stavovima o takozvanom neprijatelju. Jedna stvar je zajednička svim celinama, a to je crpljenje potencijala moći sećanja i ponovno oživljavanje proživljenih emocija.
Pesme su, kao kod većine savremenih pesnika, oslobođene okova rime, neke su podeljene u strofe, dok druge čitamo kao misao koja traje koliko i jedan udah. Sve poseduju melodičnost i ritam koji se menja u zavisnosti od teme koja se obrađuje. U pesmama su obrađene teme izbeglištva, već pomenutog rata, odrastanja, sazrevanja, ljubavi, depresije i abortusa. On zna da nikada nismo pevali posle rata; u pesmama vidimo kako je preživeo jedan jugoslovenski stidljivi dečak. Ergić nije distanciran od sopstvene poezije. Osećamo ga u svakoj pesmi, utkao je svoje biće u svaku pisanu reč i tako komunicira sa čitaocem. Zbirku možemo posmatrati kao ispovest i svojevrsni dnevnik organizovanih misli, dokaz osećanja života i traženja mesta u svetu. Pesnik je uspeo da filozofiju pomeša sa konzervativnim mišljenjem i stvori jake sarkastične celine.
Ergić u Priručniku za sećanje jezik koristi kao pletivo, oslobađa ga pravopisnih i gramatičkih stega, igra se naslovima, pa tako imamo naslove na nemačkom i engleskom jeziku, potom čitavu celinu koja nosi naslov na turskom, vlastite imenice napisane malim slovom i pesme koje ne sadrže niti jedan znak interpunkcije. Želeći da im oda počast, određene naslove je posvetio proslavljenim ličnostima, kompozitorima i piscima.
Većina pesama obiluje jakim slikama, stilskim figurama, uspešnim jezičkim konstrukcijama. Ipak, čitajući druge, stiče se utisak da Ergić nije zaokružio misao, da je imao još nešto da izrekne, ali nije našao pravu reč ili pravo osećanje. Stvara se utisak kao da je žurio, gotovo da ga vidimo kako završava pesmu iako zna da sebe nije do kraja dao.
Ljubav je za njega kompleksna stvar koja nas dekonstruiše, on zna da ona nije uvek srećna i da se savremeni muškarac i žena muče u pronalaženju. Upravo u redovima posvećenim ljubavi stvorio je jake slike poput stihova:
Dođi prevešću te žednu preko vode koja liči na mene
Podstičeš glad za životom
Tako što si slana za pseći jezik
(Ergić, 65)
Metafora je Ergićevo oružje: stvorio je slike poput „oštre matrice kikota“, „nebeskog stomaka“, „decibela koji spremaju uspavanku“ i „hipertrofirane bajke od njenih grudi“. Ipak, u pesmama nailazimo i na ustaljene fraze koje možemo da vidimo svuda oko nas, koje nemaju estetsku jačinu, mada se i to može shvatiti kao komunikacija sa svim vrstama čitalaca. Pesnik se na taj način obraća i onima koji su spremni za dubinu poezije, ali i onima koji istu ne bi umeli da spoznaju.
Zbirka Priručnik za sećanje predstavlja rolerkoster emocija. Krećemo se od dečaka u izbeglištvu, preko mladića i fudbalera koji traži svoje mesto u svemiru i bori se sa burom osećanja i mračnim mislima, do pisca u sadašnjosti koji razume gde je dospeo svet i on sa njim, upozorava na fašizam i na sve druge ekstreme koji se u celofanu serviraju modernom čoveku. Dao je sebe poeziji i kroz nju se predstavio u jednom novom svetlu punom nežnih tonova.
PRIRUČNIK ZA SEĆANJE
Ivan Ergić
Kontrast, 2019
84 str.
