Пише: Сузана Ковачевић
Да ли смо сигурни да познајемо наше љубимце? Да ли они нас виде као господаре, као равне себи или као неспособне животиње? Какво је њихово поимање живота? Ово су питања која искрсавају наком читања Токинове књиге. Пас (Areté, 2017) је све, само не класичан роман. Чак није нужно посматрати га као роман, већ као збирку кратких прича, анегдота које могу да се читају попут одвојених епизода, али које заједно чине једну савршену целину, затворен круг. Ова, трећа књига Ивана Токина, копирајтера, колумнисте и писца из Београда, истиче се својом формом и темом као усамљеница у друштву, као нешто сасвим другачије на данашњој књижевној сцени.
На несвакидашњи начин упознајемо једног пса. Какав је то пас? Страшан пас, мангуп, типичан представник своје врсте. О њему сазнајемо све: порекло, карактер, упознајемо његову особеност, али остајемо ускраћени за име. То би могло бити било које куче. Пас преузима на себе улогу свезнајућег приповедача, ми читамо његову исповест, његов дневник и посматрамо свет сагледан његовим очима. Иван Токин је пас. Уз мало маште, Иван Токин је писар, који седи за писаћим столом, исписује биографију пса, а љубимац приповеда своју повест. Ово је и сторија једног пса који је сведочио о слабости људи. Рекли бисмо: „Ко још верује псу који говори?“. Ипак, овом псу се заиста верује на реч. Писана једноставим, свакодневним стилом, у првом лицу, као виђење живота једног необузданог мангупа, ова фантастична исповест нуди забаву, али и чисту, огољену емоцију. Токинов језик је једноставан, умерен, без патетике, вулгарности, проткан хумором. Реченица је пуна снажних, готово поетичних слика, и допушта нам да сваку реч упијамо пођеднако. Реченица је прегледна попут равне Војводине, без превеликог труцкања. Приповедање пса је налик препричавању догодовштина пријатељима. Читаоци су ту да слушају и уживљавају се у оно што говори један пас. Сваки љубимац који постаје човеков сапутник и сапатник неретко уме човека подучити лојалности, љубави и привржености.
Мотиви који се протежу кроз роман су пре свега мотиви слободе, љубави према животу, према жени, женки, као и мотив лепоте самог постојања на Земљи и једноставности живљења. Књига је прожета љубављу. Љубав и дивљење према женки, или жени је најјаче осећање које доминира у овом роману. Пас говори о свом животу, о његовој наизменичној суровости и лепоти. Приповеда нам о сасвим обичним ситуацијама, познатим сваком псу, о свом спаситељу, својој породици, крају, пријатељима, о оним мање пријатним припадницима његове и наше врсте и о свакој „женки са меденим шапама” коју је срео. Токин чини једноставним унети се у лик овог неодољивог пса, проживети са њим сваку заљубљеност и сваку тучу.
Његов човек је Жиле. Жиле би, опет, могао бити сам Токин. И Жиле, попут Токина и пса највише воли када га оставе на миру, делају само када су ослобођени притиска. Овај најбољи пријатељ пса приступа животу као његов крзнени пријатељ. Жиле одбија да се повинује свим правилима живљења. Он је неснађен, смотан, али и забаван, драг и чистог срца. Пас и власник су једна душа у два бића, две различите врсте. Ова два бића маре једно за друго, и труде се да разумеју и поштују све разлике. Пас за Жилета у једној од епизода каже: „Ја сад стварно не умем да вам објасним то понашање. Мени је Жиле сумњив, чини ми се да је можда уметник“.
Пас је ослобођен свих стега човечности, он животу приступа нагонски, неоптерећен размишљањем о последицама делања. Заљубљује се готово свакодневно, његова пријатељства су многобројна, чиста и велика. Непријатеље готово да нема. Он се из чиста мира побије, затим помири, лута неометано улицама старог Београда. Своје ране најчешће вида сам и без страха наставља даље. Роман можемо посматрати и као огољавање човекових нагона, скривених сексуалних фантазија, али и као крик за слободом, исто тако, као жељу да се живи овај живот без притиска и превеликих очекивања. Кратка поглавља су обогаћена минијатурама којима се просто мора веровати. Некад су то само линије, жврљотине, некад је то мачка, машна, кругови просути по хартији, али су сви једнако живи и употпуњују сваку причу.
Ова наизглед једноставна, лако читљива књига носи у себи дубоку емоцију и потврду живота. Неминовне су и сузе и смех, срећа и туга. На страницама је исписан богат дневник једног невиног бића. Књига буди жељу да загрлимо животиње, људе, свако биће које је патило, било усамљено, да замолимо за опроштај, да кажемо да разумемо, да ћемо се трудити да више волимо и да никада нећемо заборавити да живимо. Однос пса и човека је однос два хијерархијски једнака бића, који се са животом суочавају заједно, који се споразумевају без сувишних речи, погледом, немо показују љубав и узајамно поштовање. Пас, ипак, због врховних наратива слободе и љубави, напушта свог човека иако га воли, разбија све окове да би живео срећан и неометан живот без иједног наметнутог правила. Зов дивљине и слободе је оно што је угрожавало његову коначну срећу. Токин оставља простора да сами замислимо крај или наставак ове приче. Дао је слободу да замислимо да ли се или није вратио свом драгом човеку, слободу да свако уметне мрву личне исповести.
Озбиљне животне недоумице, немила суочавања са суровом реалношћу описане су без оностраног, метафизичког, без интервенције филозофије и разних социо- и психолошких теорија, без увијања у целофан и машну. Питања сутрашњице и смисла живота су објашњена на свакидашњи, помало шмекерски и мангупски начин, а сваком од нас остаје да се запита зашто смо, иако награђени разумом, оковани многим, јаким ланцима свега што значи бити човек. Токин има моћ да натера да више верујемо псу који приповеда, моћ да верујемо да тај псећи живот носи са собом више предности од наизглед слободног човечијег.
ПАС
Иван Токин
Areté, 2017.
164 стр.
164 стр.
