Piše: Suzana Kovačević
Da li smo sigurni da poznajemo naše ljubimce? Da li oni nas vide kao gospodare, kao ravne sebi ili kao nesposobne životinje? Kakvo je njihovo poimanje života? Ovo su pitanja koja iskrsavaju nakom čitanja Tokinove knjige. Pas (Areté, 2017) je sve, samo ne klasičan roman. Čak nije nužno posmatrati ga kao roman, već kao zbirku kratkih priča, anegdota koje mogu da se čitaju poput odvojenih epizoda, ali koje zajedno čine jednu savršenu celinu, zatvoren krug. Ova, treća knjiga Ivana Tokina, kopirajtera, kolumniste i pisca iz Beograda, ističe se svojom formom i temom kao usamljenica u društvu, kao nešto sasvim drugačije na današnjoj književnoj sceni.
Na nesvakidašnji način upoznajemo jednog psa. Kakav je to pas? Strašan pas, mangup, tipičan predstavnik svoje vrste. O njemu saznajemo sve: poreklo, karakter, upoznajemo njegovu osobenost, ali ostajemo uskraćeni za ime. To bi moglo biti bilo koje kuče. Pas preuzima na sebe ulogu sveznajućeg pripovedača, mi čitamo njegovu ispovest, njegov dnevnik i posmatramo svet sagledan njegovim očima. Ivan Tokin je pas. Uz malo mašte, Ivan Tokin je pisar, koji sedi za pisaćim stolom, ispisuje biografiju psa, a ljubimac pripoveda svoju povest. Ovo je i storija jednog psa koji je svedočio o slabosti ljudi. Rekli bismo: „Ko još veruje psu koji govori?“. Ipak, ovom psu se zaista veruje na reč. Pisana jednostavim, svakodnevnim stilom, u prvom licu, kao viđenje života jednog neobuzdanog mangupa, ova fantastična ispovest nudi zabavu, ali i čistu, ogoljenu emociju. Tokinov jezik je jednostavan, umeren, bez patetike, vulgarnosti, protkan humorom. Rečenica je puna snažnih, gotovo poetičnih slika, i dopušta nam da svaku reč upijamo pođednako. Rečenica je pregledna poput ravne Vojvodine, bez prevelikog truckanja. Pripovedanje psa je nalik prepričavanju dogodovština prijateljima. Čitaoci su tu da slušaju i uživljavaju se u ono što govori jedan pas. Svaki ljubimac koji postaje čovekov saputnik i sapatnik neretko ume čoveka podučiti lojalnosti, ljubavi i privrženosti.
Motivi koji se protežu kroz roman su pre svega motivi slobode, ljubavi prema životu, prema ženi, ženki, kao i motiv lepote samog postojanja na Zemlji i jednostavnosti življenja. Knjiga je prožeta ljubavlju. Ljubav i divljenje prema ženki, ili ženi je najjače osećanje koje dominira u ovom romanu. Pas govori o svom životu, o njegovoj naizmeničnoj surovosti i lepoti. Pripoveda nam o sasvim običnim situacijama, poznatim svakom psu, o svom spasitelju, svojoj porodici, kraju, prijateljima, o onim manje prijatnim pripadnicima njegove i naše vrste i o svakoj „ženki sa medenim šapama” koju je sreo. Tokin čini jednostavnim uneti se u lik ovog neodoljivog psa, proživeti sa njim svaku zaljubljenost i svaku tuču.
Njegov čovek je Žile. Žile bi, opet, mogao biti sam Tokin. I Žile, poput Tokina i psa najviše voli kada ga ostave na miru, delaju samo kada su oslobođeni pritiska. Ovaj najbolji prijatelj psa pristupa životu kao njegov krzneni prijatelj. Žile odbija da se povinuje svim pravilima življenja. On je nesnađen, smotan, ali i zabavan, drag i čistog srca. Pas i vlasnik su jedna duša u dva bića, dve različite vrste. Ova dva bića mare jedno za drugo, i trude se da razumeju i poštuju sve razlike. Pas za Žileta u jednoj od epizoda kaže: „Ja sad stvarno ne umem da vam objasnim to ponašanje. Meni je Žile sumnjiv, čini mi se da je možda umetnik“.
Pas je oslobođen svih stega čovečnosti, on životu pristupa nagonski, neopterećen razmišljanjem o posledicama delanja. Zaljubljuje se gotovo svakodnevno, njegova prijateljstva su mnogobrojna, čista i velika. Neprijatelje gotovo da nema. On se iz čista mira pobije, zatim pomiri, luta neometano ulicama starog Beograda. Svoje rane najčešće vida sam i bez straha nastavlja dalje. Roman možemo posmatrati i kao ogoljavanje čovekovih nagona, skrivenih seksualnih fantazija, ali i kao krik za slobodom, isto tako, kao želju da se živi ovaj život bez pritiska i prevelikih očekivanja. Kratka poglavlja su obogaćena minijaturama kojima se prosto mora verovati. Nekad su to samo linije, žvrljotine, nekad je to mačka, mašna, krugovi prosuti po hartiji, ali su svi jednako živi i upotpunjuju svaku priču.
Ova naizgled jednostavna, lako čitljiva knjiga nosi u sebi duboku emociju i potvrdu života. Neminovne su i suze i smeh, sreća i tuga. Na stranicama je ispisan bogat dnevnik jednog nevinog bića. Knjiga budi želju da zagrlimo životinje, ljude, svako biće koje je patilo, bilo usamljeno, da zamolimo za oproštaj, da kažemo da razumemo, da ćemo se truditi da više volimo i da nikada nećemo zaboraviti da živimo. Odnos psa i čoveka je odnos dva hijerarhijski jednaka bića, koji se sa životom suočavaju zajedno, koji se sporazumevaju bez suvišnih reči, pogledom, nemo pokazuju ljubav i uzajamno poštovanje. Pas, ipak, zbog vrhovnih narativa slobode i ljubavi, napušta svog čoveka iako ga voli, razbija sve okove da bi živeo srećan i neometan život bez ijednog nametnutog pravila. Zov divljine i slobode je ono što je ugrožavalo njegovu konačnu sreću. Tokin ostavlja prostora da sami zamislimo kraj ili nastavak ove priče. Dao je slobodu da zamislimo da li se ili nije vratio svom dragom čoveku, slobodu da svako umetne mrvu lične ispovesti.
Ozbiljne životne nedoumice, nemila suočavanja sa surovom realnošću opisane su bez onostranog, metafizičkog, bez intervencije filozofije i raznih socio- i psiholoških teorija, bez uvijanja u celofan i mašnu. Pitanja sutrašnjice i smisla života su objašnjena na svakidašnji, pomalo šmekerski i mangupski način, a svakom od nas ostaje da se zapita zašto smo, iako nagrađeni razumom, okovani mnogim, jakim lancima svega što znači biti čovek. Tokin ima moć da natera da više verujemo psu koji pripoveda, moć da verujemo da taj pseći život nosi sa sobom više prednosti od naizgled slobodnog čovečijeg.
PAS
Ivan Tokin
Areté, 2017.
164 str.
164 str.
