Већ је толико написано и речено о Црњанском. Андрић је одмах знао ко је он, изјавивши да је Милош једини богомдани писац међу српским писцима те велике генерације. Андрић је казао: „међу нама“.
Док је лутао „још, витак, са сребрним луком“, Милош Црњански се први пут срео с Његошем, 1920. године, у Венецији. Пјесничко свједочанство тог сусрета представља:

ЊЕГОШ У ВЕНЕЦИЈИ

Насмешио се последњи пут,
у прозору се сјаше као запети лук,
као Месец у води, млад и жут Риалто.
Мирисаше болан своје беле руже
и гледаше како галебови круже,
тужни и бели, као мисли на Ловћен,
и смрт.

Док ноћ пљушташе, читаше Омира,
црн и тежак, као Ахилов,
што само крај мора нађе мира,
гроб.

Богови, на плећима са облацима тамним,
болови и мора са валима помамним,
пређоше по његовом бледом лицу
без трага.

Али, кад читаше о Бризеји, што се буди,
и отвара очи, пуне таме, у зори,
бол неизмеран паде му на груди.

Јер свему на свету беше утехе.
Свим мислима, за све јунаке, грехе.
Али држећи главу рукама обема,
сузно, умирући, помисли, болно,
да за очи невесте утехе нема.

Тада заплака у води и звоно
Светог Марка

Први сусрет, у Венецији, с Његошем, урезао се у сјећању Црњанског по оном што је видио и чуо на почетку и крају. „Насмешио се последњи пут“, стоји на почетку. Плачем звона Светог Марка, на крају пјесме, Црњански слути велики плач и мук звона, који тек предстоји.
И о томе је Црњански оставио свједочанство, у два текста, објављења 1925. године.
Запис „Његошев гроб“ са поднасловом „Свирепа успомена из доба окупације“, написан је поводом преноса Његошевих костију „са Цетиња на страшни врх Ловћена“, у обновљену, завјетну цркву, Светог Петра Цетињског.
На почетку „успомене“ Црњански износи суд о „Горском вијенцу“, као пјесми „која би и када би сав наш народ изумро јасно и горостасно сачувала његов лик, међу народима, за сва времена“. Али у поменутој „Успомени“ Црњански се даље неће бавити Његошевим књижевним дјелом, већ недјелом оних у чијем царствујушчем граду Вијени је „Горски вијенац“ угледао свијет, 1847. године.
Ријеч је о „Оскрнављењу гроба Владике Рада, који су Аустријанци раскопали за време окупације године 1916.“
Црњански описује припреме за „ексхумирање костура Владике Рада“, које врши та војска „што је увек заударала гробарски и чије су униформе имале увек нечег гробарског“.
Од њихових похода ка Језерском врху и гробу Пјесниковом и сам Ловћен је личио на „неко каменито, сиво, страшно небо. Море и урвине негде доле хучали су, као што пси завијају када осете вампире“.
Након обављеног посла, у предвечерје 12. августа, један војник је у дашчаном сандуку теглио Његошеве кости, а други у шаторском крилу „иструлеле свилене одежде“.
Такву судбу је и сам Владика Раде предосјећао.

Милош Црњански је 1925. године, у „Српском књижевном гласнику“, објавио текст „Размишљања о Његошу“, поводом обнове цркве Светог Петра Цетињског, и повратка Владике Рада на Ловћен, након посмртног првог страдања.
Централна реченица тог есеја гласи: „Негде постоји надземаљско и непролазно; Његош види!“
Да. Његош види!
(***)

Милош Црњански, славећи највећег српског пјесника Његоша, вели: „Још више заборавим све, станем под бујицу његовог језика, који спира, односи времена, све наслаге страних култура и путовања. Не читам давно његов садржај но само слушам тај говор“.
Говор Његоша и Црњанског, што допире из тамног бунара архетипа, који писац „Сеоба“ именује као „дно народа“, досеже до небеса, гдје у плавом, бескрајном кругу, у истом сазвежђу, пламте Његошева вјечна зубља, и звезда Милоша Црњанског, заједно.

Дневник