Пише: Милош Јоцић
За нама је додела Нобелове награде за књижевност која је, још једном, била пропраћена лажним вестима, маштовитим учитавањима и новинарским шпекулацијама у вези са потенцијалним кандидатима. Да ли је заиста ауторка XY била у најужем избору, заједно са писцима Пером и Жиком? Да ли је удружење хаику песника „Шинђи Икари“ из Салајке заиста предложило Вању Булића као лауреата? Да ли је Харуки Мураками стварно толико пута извисио за награду да је последњи пут виђен на путу за Штокхолм наоружан јуришном пушком и вакизашијем?
Укратко – не. То јест, могућно, али то у овом тренутку не можемо знати, осим ако немамо моћ телепатије или акредитовани приступ неколицини специфичних тврдих дискова који се чувају негде у Шведској.
Списак кандидата Нобелов комитет објављује тек након 50 година, што значи да ћемо за све ауторе који су били у игри ове, 2022. године, сазнати тек 2072. Следствено томе, тек ове године ћемо сазнати ко је био номинован 1972.
Процес избора Нобелове награде за књижевност, иначе прилично различит од већине других литерарних награда, опскуран је већини читалаца. Стога је релативно лако пласирати непоткрепљене вести и измишљене податке у вези са могућим добитницима и кандидатима. Подсетимо се да смо пре неколико година на једно преподне сви веровали да је Добрица Ћосић други српски нобеловац након Андрића. Те се вести, међутим, упијају и понекад чак и годинама касније перпетуирају. Неки ће читаоци већ идуће године заборавити ко је све био у најужем избору за Виталову или награду „Меша Селимовић“, али је чак и наглашај могуће кандидатуре за Нобела довољан да се неки писац митологизује, а да се другом допише додатна аура ауторитета – као у случају наводне мономахије 1961. између Толкина и Андрића, тријумфалне за нас а трагичне за све поклонике епске фантазије.
Како заправо изгледа избор за Нобелову награду? Да ли је Андрић заиста „победио“ Толкина? Шта уопште значи када је неко „кандидат“ за Нобелову награду за књижевност?
КАКО СЕ БИРА НОБЕЛОВА НАГРАДА
Нобелову награду за књижевност додељује – ово је мање-више општепознато – Шведска академија, односно група од 18 чланова. Ако мислите да додељивање најпрестижније светске награде за књижевност делује као немогућ подухват за скупиницу мању од школског разреда, у праву сте. Чланови жирија домаћих књижевних награда са разлогом се жале зато што сваке године морају да прочитају преко 180 српскојезичних издања; како се онда са целосветском, и то вишедеценијском продукцијом, бори туце и по Швеђана?
Одговор лежи у аутсорсовању. Шведска академија доноси коначну одлуку, али им списак кандидата доставља мрежа од неколико десетина „квалификованих предлагача“ широм планете. Списак тих квалификованих предлагача није јаван, вероватно да сироте људе не би на сваком кораку смарали да кандидидују неког другара, кума, рођака или земљака, али њега чине:
1) Чланови иностраних академија наука и уметности, удружења писаца и сличних организација;
2) Универзитетски професори књижевности и језика (такође широм света);
3) Претходни добитници Нобелове награде.
Одмах се на почетку, дакле, раскринкава један мит. Бити „кандидат“ за Нобелову награду свакако је изнимна част, али будући да се сваке године предложи скоро стотину различитих аутора из целог света, тешко да је кандидатура сама по себи знак општесветске признатости. Критичари, предавачи и аутори своје фаворите предлажу према сопственом укусу, а тек Шведска академија узима у обзир број кандидатура које су поједини писци сакупили у оквиру истог циклуса, а онда и обликује коначни суд о лауреату. Подсећам: о овим кандидатима сазнаје се тек 50 година након доделе награде. Процедура у потпуности анонимна и езотерична.
Када то знамо, бацићемо поглед на неке ауторке и ауторке, домаће и стране, који су и у популарној (књижевној) култури постали познати или злогласни због својих нобеловских кандидатура.
ИВАНА БРЛИЋ МАЖУРАНИЋ
Чувена хрватска списатељица сакупила је чак шест номинација током ’30-их година XX века: по једну 1931. и 1935. и по две 1937. и 1938. године. Све њене кандидатуре дошле су од два хрватска предлагача: филозофа Алберта Базале и академика Габриела Гавре Манојловића.
АНДРИЋ V. ТОЛКИН
Прича је позната. Када је године 1961. Иво Андрић постао за сада једини српски писац овенчан Нобеловом наградом, кандидован је био и Толкин, титан у свету епске фантазије, аутор Хобита, Господара прстенова, Силмарилиона и хрестоматије других бајки и митопоетских текстова. Те године је Толкина предложио још један чувени фантазијски писац, творац серијала о Нарнији, К. С. Луис. Не могу а да не скренем пажњу – колико год волео и Толкина и Нарнију – да је Луис био не само признати учењак и Толкинов оксфордски колега, већ и његов близак, кућни пријатељ. Обојица су наравно изванредни стручњаци и фасцинантни аутори, али је ситуација слична као када би моја маленкост за Нобела номиновала Далибора Томасовића. Добар сам ја, Далибор је још бољи, али ипак.
Те године је Андрић, међутим, био неприкосновен. Не само да је имао четири различите номинације, већ какве четири номинације. Поред тога што је предложен од стране Савеза књижевника Југославије (у Нобеловим онлајн архивама спомињу се Yugoslav Author’s Society и The Yugoslavian Writer’s Association као две различите установе, али мислим да су у питању различити преводи истог назива), Андрића су предложили још и: шведски аутор, академик и председавајући ПЕН центра Јоханес Едфелт (Johannes), шведски књижевни историчар Ленар Брајтхолц (Lennar Breitholz), иначе предавач на Универзитету у Гетеборгу, и дама Елизабет Мери Хил, (DBE; Dame Commander of the Most Excellent Order of the British Empire), професорка славистике на Кембриџу. Застрашујућ савез кембриџке витешкиње (ето још једног наставка вечитог дербија између Кембриџа и Оксфорда; на потоњем су предавали Толкин и Луис) и шведског високоакадемског лобија.
Елизабет Хил је у својој каријери, према за сада доступним подацима, кандидате за Нобела предлагала два пута, 1968 је за награду предложила Владимира Набокова. Остала два странца били су предлагачи неколико пута и можемо рећи да није чудо што су номиновали Андрића, будући да су имали беспрекоран укус. Едфелт је 1958. године предложио Михаила Шолохова (који је Нобела ипак добио нешто касније, 1965), 1959. гласао је за Езру Паунда (који никада није освојио, али је био номинован 11 пута), потом за Роберта Грејвса (никада освојио, али изузетан писац), Жана-Пола Сартра 1962. (освојио је две године касније, али одбио је да прими награду), и два пута за Семјуела Бекета, 1965. и 1966 (освојио је 1969). Ленар Брајтхолц је такође предлагао Сартра, као и Пабла Неруду, и то два пута: 1965. и 1966. (освојио 1971).
Иво Андрић је за Нобелову награду први пут предложен 1958. године, а за три године је сакупио чак 10 номинација, од којих су четири била Савеза књижевника Југославије, а по једна (уз већ поменуте) шведских академика Харија Мартинсона (Harry Martinson) и Ејвида Јонсона (Eyvid Johnson), као и француског слависте Жоржа Лусијанија (Georges Luciani) са Универзитета у Бордоу.
Осим те 1961. године, Толкина је 1969. номиновао велшки професор грчког Ричард Ернест Викерли (Richard Ernest Wycherley) са Универзитетског колеџа у Северном Велсу. Као реномирани предавач историјске филологије, Толкин је и сам био нобеловски предлагач 1954. године, када је кандидовао Е. М. Форстера, значајног енглеског модерног прозаисту, који је један од оних по баксузу познатих аутора у случају Нобелове награде: био је номинован 16 пута, и никада није освојио. К. С. Луис је након Толкина наредне године номиновао Роберта Фроста, значајног америчког песника, који такође никада није освојио Нобела. Толкин и Луис да су се за зелен бор ухватили, и он би се зелен осушио…
МИРОСЛАВ КРЛЕЖА
Крлежа је имао преко десет номинација за Нобелову награду. Од 1958. до 1961, Савез књижевника Југославије је сваке године кандидовао два иста писца: Иву Андрића и Мирослава Крлежу. Када је Андрић награду освојио, од 1962. до 1965. предлагали су само Крлежу. И након 1965. је Крлежа имао неколико номинација. Године 1966. и 1971. предложио га је Гунар Јакобсон (Gunnar Jacobson), шведски слависта са Универзитета у Гетеборгу. Посебну је навалу номинација Крлежа имао 1969. када га је номиновало четворо југословенских књижевника, књижевница и културних радника: председник Југославенске академије знаности и умјетности Грга Новак, руководилац Завода за књижевност и театрологију ЈАЗУ Маријан Матковић, српски писац и академик Ерих Кох и словеначка списатељица и председница словеначког ПЕН центра Мира Михелич. Маријан Матковић је Крлежу за Нобелову награду предложио и 1970. године, заједно са Јаром Рибникар, својевременом председницом Удружења књижевника Србије, која је 1971. гласала за америчког новелисту Сола Белоуа (Saul Bellow), који је награду освојио нешто касније, 1976.
ЏОЈС И БОРХЕС
Као једна од највећих мрља у репутацији Нобеловог комитета често се наводи да једни од најзначајнијих аутора двадесетовековне књижевности, Џејмс Џојс и Хорхе Луис Борхес, никада нису добили Нобелову награду. А каква је ситуација са њиховим потенцијалним кандидатурама?
За Џојса, скандалозна: нико га никад није ни номиновао!
Са Борхесом је ствар макар у том погледу боља. Од 1956. до 1971. Борхес је сакупио десетак дрвених медаља; 1971. је последња година коју је Шведска академија за сада отворила за јавност, тако да је могуће да је Борхес имао још неколико кандидатура (преминуо је 1986). Прву номинацију зарадио је две године пре Иве Андрића, 1956, када га је препоручио Рене Ериембл (René Étiemble), француски есејиста и предавач који је у француској широј култури најпознатији као аутор књиге Parlez-vous franglais (Говорите ли франглески, 1964), чији је наслов парафразиран у чувеним речницима англицизама Ду ју спик англосрпски предавача са ФФУНС Твртка Прчића, Вере Васић и Гордане Нејгебауер. Од 1962. до 1964. Борхеса је предлагао Хенри Олсон (Henry Olsson), шведски академик и професор књижевности на Универзитету у Штокхолму, који је од 1946 до 1969. чак 23 пута био квалификовани нобеловски предлагач (између осталог је кандидовао: Шолохова, Никоса Казанцакиса, Стајнбека, Арагона, Грејвса, Јусунарија Кавабату, Винстана Хју Одна и Лоренса Дурела). Године 1965. Борхес је имао и групну подршку шведског ПЕН центра, али операција нажалост није упалила.
Исте године је Борхеса кандидовао и земљак Рајмундо Лида (Raimundo), аргентински критичар и, касније, Шеф одсека за романистику на Харварду. Године 1966. Борхеса су за Нобелову награду кандидовала двојица предлагача: Пол Бенишу (Paul Benichou), француски теоретичар и још један алумнус харвардске романистике, и Еугенио Флорит, кубански писац, критичар, дипломата и предавач на Универзитету Колумбија.
Највише је номинација Борхес прикупио – понављам, према до сада доступним подацима – у периоду између 1969. и 1971. године. Године 1969. га је номиновала разнолика група од четворо предлагача: дама Хелен Луиз Гарднер (DBE, FBA), оксфордска професорка иначе посвећена песништву Дона, Милтона, Елиота и Шекспира; Мануел Дуран, јејлски професор шпанскојезичне књижевности; Хелмут Креузер, немачки књижевни научник, предавач на Сарском универзитету и један од зачетника медијских студија у свом делу света; и Арнолд Чепмен, предавач на Берклију. Године 1970. Борхес је имао пет, а наредне године чак шест номинација, али су награде отишле у руке Александру Солжењицину те Паблу Неруди, док је 1969. лауреат био Семјуел Бекет.
ОСТАЛО ОД НАШИХ
Поред побројаних Иве Андрића, Мирослава Крлежа и ИБМ, имали смо још неколико кандидата за Нобелову награду за књижевност. Филозоф Бранислав Петронијевић био је за књижевну Нобелову награду предложен неколико пута: 1941. су га предложили писац Марко Цар, тада члан Српске краљевске академије (претходнице САНУ), и универзитетски професор Владета Поповић, утемељитељ катедре за англистику на Филозофском факултету у Београду, који га је номиновао и 1947.
У рубрику „Технички наши“ убрајамо и мађарске писце Ференца Кемењија (1860—1944) рођеног у Зрењанину, и Ференца Херцега (1863—1954) рођеног у Вршцу. Ф. Кемењи био је номинован у прве две године постојања Нобелове награде, 1901. и 1902., а Ф. Херцег 1925, 1926 и 1927.
***
У закључку понављамо: уколико прочитате вест о номинацији неког скорашњег писца, у питању је 100% фејк њуз. Шведска академија тај податак сигурно није објавила, јер се такве информације чувају под полувековним мораторијумом. Међутим, баш због тог ореола тајне и даље круже урбане легенде о могућим кандидатима и добитницима. Да ли је седамдесетих година Меша Селимовић био кандидован неколико пута? Да ли је истина да је Данило Киш заиста 1987. био добитник Нобелове награде, али да је одлука промењена након што је преминуо непосредно пред објављивање радосне вести – јер се Нобел не додељује постхумно? Да ли је Васко Попа био близу да Нобела добије почетком деведесетих, али је награђен ипак био Октавио Паз, мексички песник Попи сличних сензибилитета, због чега комитет није хтео да награђује два слична песника? Да ли је неко са стране предлагао првог писца XXI века, Милорада Павића? Да ли је истина да је и песник Миодраг Павловић био предлаган неколико пута? Да ли је неко храбар током седамдесетих године предлагао, ван домисли СКЈ (мисли се на Савез књижевника Југославије), Милоша Црњанског, а током осамдесетих Борислава Пекића? Што се осталих југословенских аутора тиче, да ли је словеначки писац Андреј Хинг такође присвојио неку кандидатуру? Чекамо отварања нобеловских архива у наредним деценијама.
