Piše: Miloš Jocić
Za nama je dodela Nobelove nagrade za književnost koja je, još jednom, bila propraćena lažnim vestima, maštovitim učitavanjima i novinarskim špekulacijama u vezi sa potencijalnim kandidatima. Da li je zaista autorka XY bila u najužem izboru, zajedno sa piscima Perom i Žikom? Da li je udruženje haiku pesnika „Šinđi Ikari“ iz Salajke zaista predložilo Vanju Bulića kao laureata? Da li je Haruki Murakami stvarno toliko puta izvisio za nagradu da je poslednji put viđen na putu za Štokholm naoružan jurišnom puškom i vakizašijem?
Ukratko – ne. To jest, mogućno, ali to u ovom trenutku ne možemo znati, osim ako nemamo moć telepatije ili akreditovani pristup nekolicini specifičnih tvrdih diskova koji se čuvaju negde u Švedskoj.
Spisak kandidata Nobelov komitet objavljuje tek nakon 50 godina, što znači da ćemo za sve autore koji su bili u igri ove, 2022. godine, saznati tek 2072. Sledstveno tome, tek ove godine ćemo saznati ko je bio nominovan 1972.
Proces izbora Nobelove nagrade za književnost, inače prilično različit od većine drugih literarnih nagrada, opskuran je većini čitalaca. Stoga je relativno lako plasirati nepotkrepljene vesti i izmišljene podatke u vezi sa mogućim dobitnicima i kandidatima. Podsetimo se da smo pre nekoliko godina na jedno prepodne svi verovali da je Dobrica Ćosić drugi srpski nobelovac nakon Andrića. Te se vesti, međutim, upijaju i ponekad čak i godinama kasnije perpetuiraju. Neki će čitaoci već iduće godine zaboraviti ko je sve bio u najužem izboru za Vitalovu ili nagradu „Meša Selimović“, ali je čak i naglašaj moguće kandidature za Nobela dovoljan da se neki pisac mitologizuje, a da se drugom dopiše dodatna aura autoriteta – kao u slučaju navodne monomahije 1961. između Tolkina i Andrića, trijumfalne za nas a tragične za sve poklonike epske fantazije.
Kako zapravo izgleda izbor za Nobelovu nagradu? Da li je Andrić zaista „pobedio“ Tolkina? Šta uopšte znači kada je neko „kandidat“ za Nobelovu nagradu za književnost?
KAKO SE BIRA NOBELOVA NAGRADA
Nobelovu nagradu za književnost dodeljuje – ovo je manje-više opštepoznato – Švedska akademija, odnosno grupa od 18 članova. Ako mislite da dodeljivanje najprestižnije svetske nagrade za književnost deluje kao nemoguć poduhvat za skupinicu manju od školskog razreda, u pravu ste. Članovi žirija domaćih književnih nagrada sa razlogom se žale zato što svake godine moraju da pročitaju preko 180 srpskojezičnih izdanja; kako se onda sa celosvetskom, i to višedecenijskom produkcijom, bori tuce i po Šveđana?
Odgovor leži u autsorsovanju. Švedska akademija donosi konačnu odluku, ali im spisak kandidata dostavlja mreža od nekoliko desetina „kvalifikovanih predlagača“ širom planete. Spisak tih kvalifikovanih predlagača nije javan, verovatno da sirote ljude ne bi na svakom koraku smarali da kandididuju nekog drugara, kuma, rođaka ili zemljaka, ali njega čine:
1) Članovi inostranih akademija nauka i umetnosti, udruženja pisaca i sličnih organizacija;
2) Univerzitetski profesori književnosti i jezika (takođe širom sveta);
3) Prethodni dobitnici Nobelove nagrade.
Odmah se na početku, dakle, raskrinkava jedan mit. Biti „kandidat“ za Nobelovu nagradu svakako je iznimna čast, ali budući da se svake godine predloži skoro stotinu različitih autora iz celog sveta, teško da je kandidatura sama po sebi znak opštesvetske priznatosti. Kritičari, predavači i autori svoje favorite predlažu prema sopstvenom ukusu, a tek Švedska akademija uzima u obzir broj kandidatura koje su pojedini pisci sakupili u okviru istog ciklusa, a onda i oblikuje konačni sud o laureatu. Podsećam: o ovim kandidatima saznaje se tek 50 godina nakon dodele nagrade. Procedura u potpunosti anonimna i ezoterična.
Kada to znamo, bacićemo pogled na neke autorke i autorke, domaće i strane, koji su i u popularnoj (književnoj) kulturi postali poznati ili zloglasni zbog svojih nobelovskih kandidatura.
IVANA BRLIĆ MAŽURANIĆ
Čuvena hrvatska spisateljica sakupila je čak šest nominacija tokom ’30-ih godina XX veka: po jednu 1931. i 1935. i po dve 1937. i 1938. godine. Sve njene kandidature došle su od dva hrvatska predlagača: filozofa Alberta Bazale i akademika Gabriela Gavre Manojlovića.
ANDRIĆ V. TOLKIN
Priča je poznata. Kada je godine 1961. Ivo Andrić postao za sada jedini srpski pisac ovenčan Nobelovom nagradom, kandidovan je bio i Tolkin, titan u svetu epske fantazije, autor Hobita, Gospodara prstenova, Silmariliona i hrestomatije drugih bajki i mitopoetskih tekstova. Te godine je Tolkina predložio još jedan čuveni fantazijski pisac, tvorac serijala o Narniji, K. S. Luis. Ne mogu a da ne skrenem pažnju – koliko god voleo i Tolkina i Narniju – da je Luis bio ne samo priznati učenjak i Tolkinov oksfordski kolega, već i njegov blizak, kućni prijatelj. Obojica su naravno izvanredni stručnjaci i fascinantni autori, ali je situacija slična kao kada bi moja malenkost za Nobela nominovala Dalibora Tomasovića. Dobar sam ja, Dalibor je još bolji, ali ipak.
Te godine je Andrić, međutim, bio neprikosnoven. Ne samo da je imao četiri različite nominacije, već kakve četiri nominacije. Pored toga što je predložen od strane Saveza književnika Jugoslavije (u Nobelovim onlajn arhivama spominju se Yugoslav Author’s Society i The Yugoslavian Writer’s Association kao dve različite ustanove, ali mislim da su u pitanju različiti prevodi istog naziva), Andrića su predložili još i: švedski autor, akademik i predsedavajući PEN centra Johanes Edfelt (Johannes), švedski književni istoričar Lenar Brajtholc (Lennar Breitholz), inače predavač na Univerzitetu u Geteborgu, i dama Elizabet Meri Hil, (DBE; Dame Commander of the Most Excellent Order of the British Empire), profesorka slavistike na Kembridžu. Zastrašujuć savez kembridžke viteškinje (eto još jednog nastavka večitog derbija između Kembridža i Oksforda; na potonjem su predavali Tolkin i Luis) i švedskog visokoakademskog lobija.
Elizabet Hil je u svojoj karijeri, prema za sada dostupnim podacima, kandidate za Nobela predlagala dva puta, 1968 je za nagradu predložila Vladimira Nabokova. Ostala dva stranca bili su predlagači nekoliko puta i možemo reći da nije čudo što su nominovali Andrića, budući da su imali besprekoran ukus. Edfelt je 1958. godine predložio Mihaila Šolohova (koji je Nobela ipak dobio nešto kasnije, 1965), 1959. glasao je za Ezru Paunda (koji nikada nije osvojio, ali je bio nominovan 11 puta), potom za Roberta Grejvsa (nikada osvojio, ali izuzetan pisac), Žana-Pola Sartra 1962. (osvojio je dve godine kasnije, ali odbio je da primi nagradu), i dva puta za Semjuela Beketa, 1965. i 1966 (osvojio je 1969). Lenar Brajtholc je takođe predlagao Sartra, kao i Pabla Nerudu, i to dva puta: 1965. i 1966. (osvojio 1971).
Ivo Andrić je za Nobelovu nagradu prvi put predložen 1958. godine, a za tri godine je sakupio čak 10 nominacija, od kojih su četiri bila Saveza književnika Jugoslavije, a po jedna (uz već pomenute) švedskih akademika Harija Martinsona (Harry Martinson) i Ejvida Jonsona (Eyvid Johnson), kao i francuskog slaviste Žorža Lusijanija (Georges Luciani) sa Univerziteta u Bordou.
Osim te 1961. godine, Tolkina je 1969. nominovao velški profesor grčkog Ričard Ernest Vikerli (Richard Ernest Wycherley) sa Univerzitetskog koledža u Severnom Velsu. Kao renomirani predavač istorijske filologije, Tolkin je i sam bio nobelovski predlagač 1954. godine, kada je kandidovao E. M. Forstera, značajnog engleskog modernog prozaistu, koji je jedan od onih po baksuzu poznatih autora u slučaju Nobelove nagrade: bio je nominovan 16 puta, i nikada nije osvojio. K. S. Luis je nakon Tolkina naredne godine nominovao Roberta Frosta, značajnog američkog pesnika, koji takođe nikada nije osvojio Nobela. Tolkin i Luis da su se za zelen bor uhvatili, i on bi se zelen osušio…
MIROSLAV KRLEŽA
Krleža je imao preko deset nominacija za Nobelovu nagradu. Od 1958. do 1961, Savez književnika Jugoslavije je svake godine kandidovao dva ista pisca: Ivu Andrića i Miroslava Krležu. Kada je Andrić nagradu osvojio, od 1962. do 1965. predlagali su samo Krležu. I nakon 1965. je Krleža imao nekoliko nominacija. Godine 1966. i 1971. predložio ga je Gunar Jakobson (Gunnar Jacobson), švedski slavista sa Univerziteta u Geteborgu. Posebnu je navalu nominacija Krleža imao 1969. kada ga je nominovalo četvoro jugoslovenskih književnika, književnica i kulturnih radnika: predsednik Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti Grga Novak, rukovodilac Zavoda za književnost i teatrologiju JAZU Marijan Matković, srpski pisac i akademik Erih Koh i slovenačka spisateljica i predsednica slovenačkog PEN centra Mira Mihelič. Marijan Matković je Krležu za Nobelovu nagradu predložio i 1970. godine, zajedno sa Jarom Ribnikar, svojevremenom predsednicom Udruženja književnika Srbije, koja je 1971. glasala za američkog novelistu Sola Beloua (Saul Bellow), koji je nagradu osvojio nešto kasnije, 1976.
DŽOJS I BORHES
Kao jedna od najvećih mrlja u reputaciji Nobelovog komiteta često se navodi da jedni od najznačajnijih autora dvadesetovekovne književnosti, Džejms Džojs i Horhe Luis Borhes, nikada nisu dobili Nobelovu nagradu. A kakva je situacija sa njihovim potencijalnim kandidaturama?
Za Džojsa, skandalozna: niko ga nikad nije ni nominovao!
Sa Borhesom je stvar makar u tom pogledu bolja. Od 1956. do 1971. Borhes je sakupio desetak drvenih medalja; 1971. je poslednja godina koju je Švedska akademija za sada otvorila za javnost, tako da je moguće da je Borhes imao još nekoliko kandidatura (preminuo je 1986). Prvu nominaciju zaradio je dve godine pre Ive Andrića, 1956, kada ga je preporučio Rene Eriembl (René Étiemble), francuski esejista i predavač koji je u francuskoj široj kulturi najpoznatiji kao autor knjige Parlez-vous franglais (Govorite li frangleski, 1964), čiji je naslov parafraziran u čuvenim rečnicima anglicizama Du ju spik anglosrpski predavača sa FFUNS Tvrtka Prčića, Vere Vasić i Gordane Nejgebauer. Od 1962. do 1964. Borhesa je predlagao Henri Olson (Henry Olsson), švedski akademik i profesor književnosti na Univerzitetu u Štokholmu, koji je od 1946 do 1969. čak 23 puta bio kvalifikovani nobelovski predlagač (između ostalog je kandidovao: Šolohova, Nikosa Kazancakisa, Stajnbeka, Aragona, Grejvsa, Jusunarija Kavabatu, Vinstana Hju Odna i Lorensa Durela). Godine 1965. Borhes je imao i grupnu podršku švedskog PEN centra, ali operacija nažalost nije upalila.
Iste godine je Borhesa kandidovao i zemljak Rajmundo Lida (Raimundo), argentinski kritičar i, kasnije, Šef odseka za romanistiku na Harvardu. Godine 1966. Borhesa su za Nobelovu nagradu kandidovala dvojica predlagača: Pol Benišu (Paul Benichou), francuski teoretičar i još jedan alumnus harvardske romanistike, i Eugenio Florit, kubanski pisac, kritičar, diplomata i predavač na Univerzitetu Kolumbija.
Najviše je nominacija Borhes prikupio – ponavljam, prema do sada dostupnim podacima – u periodu između 1969. i 1971. godine. Godine 1969. ga je nominovala raznolika grupa od četvoro predlagača: dama Helen Luiz Gardner (DBE, FBA), oksfordska profesorka inače posvećena pesništvu Dona, Miltona, Eliota i Šekspira; Manuel Duran, jejlski profesor španskojezične književnosti; Helmut Kreuzer, nemački književni naučnik, predavač na Sarskom univerzitetu i jedan od začetnika medijskih studija u svom delu sveta; i Arnold Čepmen, predavač na Berkliju. Godine 1970. Borhes je imao pet, a naredne godine čak šest nominacija, ali su nagrade otišle u ruke Aleksandru Solženjicinu te Pablu Nerudi, dok je 1969. laureat bio Semjuel Beket.
OSTALO OD NAŠIH
Pored pobrojanih Ive Andrića, Miroslava Krleža i IBM, imali smo još nekoliko kandidata za Nobelovu nagradu za književnost. Filozof Branislav Petronijević bio je za književnu Nobelovu nagradu predložen nekoliko puta: 1941. su ga predložili pisac Marko Car, tada član Srpske kraljevske akademije (prethodnice SANU), i univerzitetski profesor Vladeta Popović, utemeljitelj katedre za anglistiku na Filozofskom fakultetu u Beogradu, koji ga je nominovao i 1947.
U rubriku „Tehnički naši“ ubrajamo i mađarske pisce Ferenca Kemenjija (1860—1944) rođenog u Zrenjaninu, i Ferenca Hercega (1863—1954) rođenog u Vršcu. F. Kemenji bio je nominovan u prve dve godine postojanja Nobelove nagrade, 1901. i 1902., a F. Herceg 1925, 1926 i 1927.
***
U zaključku ponavljamo: ukoliko pročitate vest o nominaciji nekog skorašnjeg pisca, u pitanju je 100% fejk njuz. Švedska akademija taj podatak sigurno nije objavila, jer se takve informacije čuvaju pod poluvekovnim moratorijumom. Međutim, baš zbog tog oreola tajne i dalje kruže urbane legende o mogućim kandidatima i dobitnicima. Da li je sedamdesetih godina Meša Selimović bio kandidovan nekoliko puta? Da li je istina da je Danilo Kiš zaista 1987. bio dobitnik Nobelove nagrade, ali da je odluka promenjena nakon što je preminuo neposredno pred objavljivanje radosne vesti – jer se Nobel ne dodeljuje posthumno? Da li je Vasko Popa bio blizu da Nobela dobije početkom devedesetih, ali je nagrađen ipak bio Oktavio Paz, meksički pesnik Popi sličnih senzibiliteta, zbog čega komitet nije hteo da nagrađuje dva slična pesnika? Da li je neko sa strane predlagao prvog pisca XXI veka, Milorada Pavića? Da li je istina da je i pesnik Miodrag Pavlović bio predlagan nekoliko puta? Da li je neko hrabar tokom sedamdesetih godine predlagao, van domisli SKJ (misli se na Savez književnika Jugoslavije), Miloša Crnjanskog, a tokom osamdesetih Borislava Pekića? Što se ostalih jugoslovenskih autora tiče, da li je slovenački pisac Andrej Hing takođe prisvojio neku kandidaturu? Čekamo otvaranja nobelovskih arhiva u narednim decenijama.
