Пише: Софија Мијатов
Теме из митологије су одувек популарне у уметности због своје симболичности, склоности деконструкцији, али и мистичности и неразјашњености које их чине погодним за касније реконтекстуалне употребе. Кроз историју књижевности смо се сусретали са многим божанским и људским митолошким ликовима, али колико пута до сада смо имали прилику да завиримо у исповест женског митолошког лика?
Мадлин Милер својим романом (2020, Лагуна) прави отклон од „патријахалне“ митологије и у средиште романа смешта жену, Кирку.
Реченицом „Када сам се родила, није постојао назив за оно што сам“ започиње роман о митској богињи Кирки. Иако Кирку данас помињемо као богињу, она то признање није добила рођењем. Ставивши је у полoжај (готово) смртника, потомка титана Хелија, Милерова добија прилику да изгради комплексну личност и животни пут (или судбину) маргинализоване Кирке и да покуша да смести, ретроактивно, данашњи феминизам у оквире прошлог времена.
Приповеда се из првог лица, односно из Киркине перспективе, што ствара утисак исповедања и даје јунакињи важност као учеснику збивања у свету богова – митско женско у овом роману коначно добија главну улогу. Кирка нам је позната од Хомера и Овидија као зла богиња која је људе претварала у свиње; међутим, ауторка јој у свом делу даје другачији приказ. Заправо, Кирка је у истоименом роману портретисана као особа просечних, амбивалентних особина и осећања, али и као изванредна, снажна жена. У суровој борби са заверама и интригама божанског света Кирка је маргинализована јер сте као жена у митско доба (и до скоро?) могла бити успешни само ако сте лепа, моћна богиња или добро удата жена; у том случају је свеједно ко сте. Кирка, срећом, није била ништа од тога. Својим положајем бива смештена у идеалан контекст за развој феминистичке мисли.
Богат унутрашњи свет главне јунакиње романа је оно што овај роман чини другачијим у односу на епску или митску наклоњеност спољашњем. Кроз причу пратимо унутрашње токове мисли и осећања моћне Кирке и дивимо се успешно представљеним људским реакцијама на епске догађаје и ликове. Баш то, људскост богиње, спаја божански и људски свет. У роману – прилично обимном, јер ипак пратимо животопис бесмртног бића – преплићу се, у животним епизодама, богови и људи. У сусретима који трају од када је света и века, преиспитују се врлине, мане и системи вредности оба света. Поставља се питање: има ли икакве разлике између богова и људи? Изузев бесмртности, која је показала као проклетство богова.
Мушким ликовима се потпуно мења место и улога. Киркин отац, титан Хелије, представљен је као окрутни и празноглави егоиста, Зевс као мафијаш који се успео на власт, Одисеј је неотесана сељачина, Глаук површни позер, а Киркин син постављен је – само син моћне богиње. Међутим, Дедал добија посебно, позитивно конотирано место. Уздизањем Дедала, ауторка уздиже идеале племенитости, вештине и самосвесности насупрот сировој снази и рођењем стицаних повластица. Ауторка није поштедела ни стереотипне лепе женске ликове, претворивши неплемениту лепотицу Сцилу у, на најодвратнији начин описано, чудовиште.
Кирка се кроз свој дуг живот сусреће са многим митским и псеудоисторијским ликовима што роману даје пуноћу карактера, информација и догађаја па га тако, поред основне мисли, можемо сматрати малим часом митологије.
Дело је питко, непретенциозно, једноставно, са јасним разјашњењима, мешавина епског и лирског осећајног, посвећено идеји. Чита се у једном даху, без непотребног мучења.
КИРКА
Маделин Милер
Превод са енглеског: Невена Андрић
Лагуна, 2020
440 стр.
