Пише: Илија Бакић
Борис Лазић (1967), књижевник широких стваралачких хоризоната (пише поезију, прозу, есеје и критику), преводилац, по формалном образовању доктор славистике, присутан је на овдашњој литерарној сцени пуне три деценије као аутор десет песничких књига, четири прозне књиге, три књиге есеја односно путописа; на француски је превео Његошев “Горски вијенац” и “Лучу микрокозму”, приредио за француске издаваче антологије српске средњевековне и савремене поезије. Његове књиге награђиване су и биле у ширим и ужим изборима за престижне награде. Лазићев досадашњи опус тематски је и стилски разнородан али увек надахнут, интригантан и дубоко промишљен. Својом новом књигом “Очинство” Лазић остаје веран списатељском трагалачком светоназору кога се и до сада држао. Знатижељни ће читалац врло брзо схватити да су кратки фрагменти ове књиге својеврсни извештаји о сновима или стањима у која човек запада а која су надомак сна или иза сна. Јер, пошто су снови својеврсна мешавина дневних сензација и сваковрсних елемената из узвитлане, окова рационалног ослобођене, подсвести, мешавина која се креће и развија изван свакодневне каузалности (коју сви у будном стању подразумевамо) онда је то њихово дешавање измештено из простор-временског континуума и сасвим задесно односно заумно. Или, можда, ипак није? У неким се описима чини да је разум будног стања јачи неко што је уобичајено па покушава (са промењивим успехом) да управља том неспутаном бујицом асоцијација или, пак, само спавачу “дарује” спознају да је све што му се дешава само пролазни сан.
(Наравно, овде се и надаље подразумева прећутни споразум читаоца и писца, онај који важи и пре него се књига почне читати, а по коме читалац пристаје да верује писцу и његовим речима односно да их третира као погодбено-функционалну реалност, барем док писац не изневери овај договор изигравањем правила која је сам поставио. Надаље, сваки текст, у свом коначном, штампаном облику, није спонтан јер је прошао више фаза ишчитавања, исправки и дотеривања, који коригују првобитну непатвореност-искреност текста. Ипак, свежина текста биће добрано очувана и после његове занатске обраде уколико је ње било у основном облику, у тзв “првој руци”.)
Снови у овој књизи разнородни су, дешавају се у различитим просторима-мизансценима, актери су им, осим сањача, промењиви као што су промењива и расположења која доминирају сневаним ситуацијама, дешавањима и дијалозима. Ипак, како књига одмиче, могуће је препознати одређене обрасце који се понављају односно, са мањим или већим одступањима, варирају. Што је сасвим разумљиво јер је сањач увек исти, то је иста личност мада се она непрестано мења пошто је, у сваком следећем сну, богатија за нова искуства, како за она стечена на јави тако и за она запамћена из ранијих снова. Та је сталност у променама једно од чуда одрастања, стасавања и трајања јединке увек исте а опет увек другачије. Кроз те фазе-мене, личност, на јави и у сну, иживљава своје жеље односно разрешава и савладава своје страхове – типичан је пример различитих догађаја у којима учествује сањачево дете за које он брине, страхује, склања га и штити без обзира колико је реална опасност (можда је, чак, нереална опасност “опаснија” од оне могуће). Уз те вољне активности сањача, у промењивом окружењу, редовно се “проживљајају” и осећања збуњености, зачуђености, страха пред непознатим, неодређене зебње односно потмуле анксиозности. Понекад је и сам сањач удвојен јер у једном нивоу му је нешто знано иако у другом нивоу, оном који је тешње везан за личност сањача на јави, сањач не зна како му је то познато.
Међу свим тим шаренилом снова читалац ће запазити понављање одређених ситуација, уз мања или већа одступања. У тим су сновима спојени облакодери и, уопште, окружење великог, модерног града који је пуст и разних грађевина које су храмови неких древних религија. Понекад се о нестанку људи говори у контексту апокалипсе која је пресекла даље постојање савремених цивилизација, док древна веровања, достигла из незнане, дубоке прошлост и даље постоје. Тај невероватни спој, то контрапунктирање очито је привидно, неминовни спој супротности, јер, ипак, открива трајну људску линију потребе за обраћања вишим бићима коју ни охолост самопрозваних владара светом и победника Природе није могла да уништи пошто су, ето, древна светилишта поново изашла на површину. Да ли ће читаоци овакве ситуације тумачити као својеврсно знамење и опомену остаје на њиховим индивидуалним афинитетима. Неспорно је да се сневач у овој књизи, изнова и изнова, враћа том обрасцу.
Закључимо да је књига “Очинство” Бориса Лазића апартно дело у текућој прозној продукцији како због тема којима се бави тако и због високе и деликатне стилизације текста која фрагменте неретко изједначава са песмама у прози; све наведено резултира вишезначном прозомбогатом емотивним и интелектуалним изазовима и тражи посвећеног читаоца који ће бити награђен несвакидашње интензивним искуствимаи дубоким спознајма.
Издавач: Друштво за афирмацију културе – Пресинг, Младеновац 2023.
