Piše: Ilija Bakić
Boris Lazić (1967), književnik širokih stvaralačkih horizonata (piše poeziju, prozu, eseje i kritiku), prevodilac, po formalnom obrazovanju doktor slavistike, prisutan je na ovdašnjoj literarnoj sceni pune tri decenije kao autor deset pesničkih knjiga, četiri prozne knjige, tri knjige eseja odnosno putopisa; na francuski je preveo Njegošev “Gorski vijenac” i “Luču mikrokozmu”, priredio za francuske izdavače antologije srpske srednjevekovne i savremene poezije. Njegove knjige nagrađivane su i bile u širim i užim izborima za prestižne nagrade. Lazićev dosadašnji opus tematski je i stilski raznorodan ali uvek nadahnut, intrigantan i duboko promišljen. Svojom novom knjigom “Očinstvo” Lazić ostaje veran spisateljskom tragalačkom svetonazoru koga se i do sada držao. Znatiželjni će čitalac vrlo brzo shvatiti da su kratki fragmenti ove knjige svojevrsni izveštaji o snovima ili stanjima u koja čovek zapada a koja su nadomak sna ili iza sna. Jer, pošto su snovi svojevrsna mešavina dnevnih senzacija i svakovrsnih elemenata iz uzvitlane, okova racionalnog oslobođene, podsvesti, mešavina koja se kreće i razvija izvan svakodnevne kauzalnosti (koju svi u budnom stanju podrazumevamo) onda je to njihovo dešavanje izmešteno iz prostor-vremenskog kontinuuma i sasvim zadesno odnosno zaumno. Ili, možda, ipak nije? U nekim se opisima čini da je razum budnog stanja jači neko što je uobičajeno pa pokušava (sa promenjivim uspehom) da upravlja tom nesputanom bujicom asocijacija ili, pak, samo spavaču “daruje” spoznaju da je sve što mu se dešava samo prolazni san.
(Naravno, ovde se i nadalje podrazumeva prećutni sporazum čitaoca i pisca, onaj koji važi i pre nego se knjiga počne čitati, a po kome čitalac pristaje da veruje piscu i njegovim rečima odnosno da ih tretira kao pogodbeno-funkcionalnu realnost, barem dok pisac ne izneveri ovaj dogovor izigravanjem pravila koja je sam postavio. Nadalje, svaki tekst, u svom konačnom, štampanom obliku, nije spontan jer je prošao više faza iščitavanja, ispravki i doterivanja, koji koriguju prvobitnu nepatvorenost-iskrenost teksta. Ipak, svežina teksta biće dobrano očuvana i posle njegove zanatske obrade ukoliko je nje bilo u osnovnom obliku, u tzv “prvoj ruci”.)
Snovi u ovoj knjizi raznorodni su, dešavaju se u različitim prostorima-mizanscenima, akteri su im, osim sanjača, promenjivi kao što su promenjiva i raspoloženja koja dominiraju snevanim situacijama, dešavanjima i dijalozima. Ipak, kako knjiga odmiče, moguće je prepoznati određene obrasce koji se ponavljaju odnosno, sa manjim ili većim odstupanjima, variraju. Što je sasvim razumljivo jer je sanjač uvek isti, to je ista ličnost mada se ona neprestano menja pošto je, u svakom sledećem snu, bogatija za nova iskustva, kako za ona stečena na javi tako i za ona zapamćena iz ranijih snova. Ta je stalnost u promenama jedno od čuda odrastanja, stasavanja i trajanja jedinke uvek iste a opet uvek drugačije. Kroz te faze-mene, ličnost, na javi i u snu, iživljava svoje želje odnosno razrešava i savladava svoje strahove – tipičan je primer različitih događaja u kojima učestvuje sanjačevo dete za koje on brine, strahuje, sklanja ga i štiti bez obzira koliko je realna opasnost (možda je, čak, nerealna opasnost “opasnija” od one moguće). Uz te voljne aktivnosti sanjača, u promenjivom okruženju, redovno se “proživljajaju” i osećanja zbunjenosti, začuđenosti, straha pred nepoznatim, neodređene zebnje odnosno potmule anksioznosti. Ponekad je i sam sanjač udvojen jer u jednom nivou mu je nešto znano iako u drugom nivou, onom koji je tešnje vezan za ličnost sanjača na javi, sanjač ne zna kako mu je to poznato.
Među svim tim šarenilom snova čitalac će zapaziti ponavljanje određenih situacija, uz manja ili veća odstupanja. U tim su snovima spojeni oblakoderi i, uopšte, okruženje velikog, modernog grada koji je pust i raznih građevina koje su hramovi nekih drevnih religija. Ponekad se o nestanku ljudi govori u kontekstu apokalipse koja je presekla dalje postojanje savremenih civilizacija, dok drevna verovanja, dostigla iz neznane, duboke prošlost i dalje postoje. Taj neverovatni spoj, to kontrapunktiranje očito je prividno, neminovni spoj suprotnosti, jer, ipak, otkriva trajnu ljudsku liniju potrebe za obraćanja višim bićima koju ni oholost samoprozvanih vladara svetom i pobednika Prirode nije mogla da uništi pošto su, eto, drevna svetilišta ponovo izašla na površinu. Da li će čitaoci ovakve situacije tumačiti kao svojevrsno znamenje i opomenu ostaje na njihovim individualnim afinitetima. Nesporno je da se snevač u ovoj knjizi, iznova i iznova, vraća tom obrascu.
Zaključimo da je knjiga “Očinstvo” Borisa Lazića apartno delo u tekućoj proznoj produkciji kako zbog tema kojima se bavi tako i zbog visoke i delikatne stilizacije teksta koja fragmente neretko izjednačava sa pesmama u prozi; sve navedeno rezultira višeznačnom prozombogatom emotivnim i intelektualnim izazovima i traži posvećenog čitaoca koji će biti nagrađen nesvakidašnje intenzivnim iskustvimai dubokim spoznajma.
Izdavač: Društvo za afirmaciju kulture – Presing, Mladenovac 2023.
