Piše: Suzana Kovačević
Prvenac pesnikinje Maje Mihajlović (1985, Banja Luka), zbirka Brodovi, bogovi i mali požari u rukama (2022, Imprimatur) predstavlja jedno naizgled lagano letnje, večernje štivo koje, kada se u njega uroni, ima mnogo toga da ponudi. Svakako smatram da je ova zbirka i preko potrebna oku osetljivom na lepu reč, uz vremena u kojima obitavamo. Čitajući možemo zaključiti da je zbirka nastajala za vreme objave pandemije i prvih karantinskih, pandemijskih prolećnih dana, onda kada smo bili osuđeni na (prokleti i prokleto nametnuti) rad na sebi, na uranjanje u self, u dubine od kojih smo bežali zaokupljeni obavezama.
Pesnikinja je poklanjajući nam poeziju koja komunicira sa svojom savremenom publikom, ali i pruža olakšanje onom koji piše, pisala u intimnom tonu, nekada kao da se samoj sebi obraća. Zbirka podseća na emotivnu ispovest. Pesmama je opravdana svrha pisanja, to je jedno „spletkarenje sa sopstvenom dušom“, ispovest osamljenog i usamljenog čoveka koji piše da bi ostao lucidan. Pesme su tu da ne ostave čitaoca ravnodušnim. Tu su da pomere, da naljute ili pogode pravo u srž.
Autorka je dala poeziju koja je tu za svakog, prosečnog čitaoca koji vodi dnevne bitke. Njena poezija je lagana, lako čitljiva, nekad na ivici patetike, ali bez pada u istu, često tužna i mračna, ali sa igrom koja vodi ka svetlu. Iako se igrala rečima, konstrukcije su „lako svarljive“, poput bujice koja nadire, bez poštovanja pravila pisanja. Sve pesme su oslobođene pravila toka misli i rečenice. To je knjiga koja može biti utočište za one koji tumaraju novom normalom.
Podeljena u nekoliko pažljivo osmišljenih celina („Brodovi, bogovi i mali požari u nama“, „Džemper za srce“, „Kad dođeš reći ću ti sve“ i „Neposlana pisma“) zbirka se takla širokog spektra tema, raspon autorkinih interesovanja je širok, od granica – ličnih i geografskih, razdvojenosti, preko ljubavi – posebno one neuzvraćene, zabranjene ili neostvarene (o srećnom kraju se svakako i ne piše) uz koju se zajedno sa tugom i patnjom uz peći logora Dahau, dolazi do religije, ljubavi prema Bogu i bogovima, obektivnom i subjektivnim, traženju božanskog u ljudima i stvarima. Pesnikinja je uspešno koristila istoriju, bol i patnju uzrokovanu ratom koji je pogodio ove prostore, uz svu snagu koja je iz tog naroda proizašla da pomogne i sebi i ostalim savremenim dušama koje biju svoje bitke jače od Vidovdanskog boja, velikog rata i kosovskog principa. Možemo verovati da je koristila opšta mesta da bi se dodatno približila prosečnom čitaocu.
Njena poezija je iskrena, hrabra; ona je stvorena da boli, kako čitaoca tako i nju koja piše. Već na samom početku autorka nam govori da će nas ogoliti uz nagost svoje duše, bez preteranog uvijanja stvari, kada kaže:
da nas je razdvojilo nešto tragično i veliko,
da je između nas stala vjera ili ratovi ili bar mora i glad
umjesto te obične, te proste i nemoguće pokorne činjenice
da me ne voliš
Iako lagane, pesme ne beže u banalnost, ona stihovima daje volju i pokazuje snagu i borbu za opstanak koja uz lament nad životom traži utehu u bilo čeu što odiše toplinom. Pesme predstavljaju pokušaj subjekta da uzme život u svoje ruke i da pored osećanja napuštenosti i tuge nastavi život dalje, svesno večnosti ljubavi koja će zauvek ostati neostvarena.
Pesnikinja kroz reči daje i svoje stavove o društvu, svetskom poretku i politici ne bežeći od adresiranja nepravde na koju ne ostaje imuna. Ona pokazuje i želju za pomirenjem među ljudima i našim zavađenim narodima koji su zaboravili na to koliko su nekada bili jednaki i bratski. Njene rečenice su brze i iako liče na nagomilane misli bez jasnih odvajanja, to su ipak celine koje možemo sami odvajati, uz prećutno mentorstvo pesnikinje koja je prisutna kroz čitavu zbirku, kao autor narator i subjekt sopstvene istorije. Pesme su celine koje su u stalnom pokretu, na tren su tu da lome i bole, a zatim teše i ne zamaraju.
BRODOVI, BOGOVI I MALI POŽARI U RUKAMA
Maja Mihajlović
Imprimatur, 2022.
121 str.
Izbor iz zbirke:
po zakonima
noć rastvaram u maglu
ili je skuplja zbijam u nešto čvrsto
nešto neprobojno kao pravda kao ljubav
sebe rastvaram pod toplom vodom obično ujutro
skupljam se nešto teže
sve se mora namjestiti po zakonima fizike hemije
biologije
zemlja se mor okretati maglovita neprobojna
sve mora po zakonima
a zakoni su teški kad ih urezuješ u stolove pergament
unaprijed urezuješ kožu još neskinutu neosušenu
nespremnu za upotrebu čitanje slova naredbe
ali sve treba raditi na vrijeme i prije vremena
unaprijed imati spremno
dočekati noć slobodnih prstiju
rastvoriti je u maglu
ili skupiti je u nešto čvrsto neprobojno
dobro kao ljubav
očvrsnuti noć
i sopstvenu kičmu
