Trenutke nesigurnosti u sopstveno pisanje osete svi, od pisaca-početnika pa do najvećih genija. Mehmed Selimović, jedan od najvećih autora moderne srpske književnosti, otvoreno je govorio o svojim spisateljskim blokadama i često parališućim preispitivanjima, koje su ga pratile i dok je pisao svoja remek-dela.
* * *
(…) Na drugoj godini studija poslao sam neke od svojih zapisa Živku Milićeviću, uredniku Politike. On mi je sve to vratio, s objašnjenjem da to nije za Politiku. Milićević je sigurno bio u pravu, jer su ti zapisi, ili priče, verovatno bili slabi i neupotrebljivi.
Ali je to odbijanje za mene bilo presudno, poražavajuće, ne zato što mi radovi nisu objavljeni, već što sam izgubio sigurnost i veru — i u sebe, i u svoj smisao za pisanje, i u prihvatljivost teme koja me je interesovala iznad svega. Umesto da sve mirnije primim, da objasnim sebi kako to, možda, ne odgovara dnevnom listu, ili da oblik koji sam izabrao nije dobar, ili da moram još da doterujem svoje pisanje, ja sam tada, 1932. godine, potpuno prestao da pišem, i prvo što sam posle toga napisao, reportažu o zločinima esesovaca na Majevici, bilo je tek za vreme rata, 1944. godine, a 1945. sam objavio prvu pripovetku „Pjesma u oluji“, u beogradskom časopisu Naša književnost.
Ta obeshrabrenost, ta uplašenost, ta klonulost zbog tuđeg suda, to neverovanje u sebe, ostali su u meni celog života, sve do danas. Zato sam počeo kasno da pišem, zato sam nesiguran u ono što radim, zato svakom poslu prilazim kao početnik, zato mi se čini da svaki zadatak nadrasta moje snage.
Kada sam 1959. sklopio ugovor sa izdavačkom kućom Svjetlost u Sarajevu o štampanju svog prvog romana Tišine, tražio sam da s u ugovor unese klauzula koja me obavezuje da roman predam izdavaču do određenog datuma, inače sam obavezan da plaćam kaznu od pet hiljada dinara za svaki dan posle ugovorenog roka. Izdavač nije hteo da pristane na tako čudan zahtev, ali ja sam bio uporan, i ugovor je tako potpisan. Nikome nisam objašnjavao svoju muku da bih, bez neke izuzetne prisile, produžavao pisanje romana do sudnjeg dana. Mada je potpisan ugovor s takvom sankcijom, izdavač Vlado Knor, direktor Svjetlosti, nije nameravao i da ga primeni. Sreća što mi to nije rekao pre nego što sam rukopis predao, a predao sam ga na vreme! Kada je moj prvi roman izašao iz štampe, imao sam pedeset i jednu godinu! Niko nije znao koliko sam strahova pobedio u sebi dok sam se usudio da izađem pred čitaoce. Taj moj grč oseća se u stilu i kompoziciji romana, koji je ostao stegnut, nerazvezan, neoslobođen, nedorečen. Docnije sam pisao lakše, ali se nikad nisam oslobodio straha od tuđeg suda. Zato se najviše divim piscima koji kažu da ih se ne tiče mišljenje kritike. (…)
Izvor: Teleobjektiv, 1974 (via Yugopapir)
