Алтернативна лектира: Стеван Пешић, „Катманду“

Categories КолумнеPosted on

Пише: Сара Степановић

О извесном Стевану Пешићу се веома мало зна у српској култури. На интернету постоји свега једна његова фотографија, а о приватним подацима само најосновније: када и где је рођен, где је ишао у школу, где је путовао и када и где је умро. То је једноставно премало података о човеку који је један од најбољих путописаца у модерној српској књижевности. Просто је невероватно да немамо некаква писма, фотографије са путовања, фрагменте из дневника или бележака човека који је написао путопис као што је Катманду (прво издање: 1982, Просвета).

Негде сам прочитала да је умро у немаштини, а једини књижевник који је писао о познанству са њим је Перо Зубац. Чак и онда када бисмо помислили на некакву везу између Југославије и истока, Непала на пример, помислићемо на песму Бранимира Штулића „Пут за Катманду“, која је изашла исте године када и Пешићев роман Катманду, дакле 1982. (Случајност? Не бих рекла.)

Стеван Пешић (1939, Ковиљ – 1994, Београд)

Из путописа видимо да је писац у Катмандуу боравио давно пре писања књиге, тако да у моменту писања он уређује белешке које је водио у Непалу, а у којима се несумњиво морају налазити сви ти чудни називи улица, тргова, храмова, мантри и томе слично. Читајући књигу, већ на самом почетку схатамо да не читамо само ми њу, већ и да књига чита нас саме и путује кроз нас, као што је и писац путовао Непалом. Допуштамо да нас „усиса“ у своје странице толико да ћете осетити мирис тамјана из храмова и са тргова Катмандуа. Писац припрема наш дух за читање овог путописа већ на почетку напомињући да је:

Време израз нас самих, а природне појаве последица наше воље и представе о њему. Може небо бити облачно колико жели, ствар је расположења хоће ли падати киша или бити ведро.

Знам, ово веома личи на ону „Какве су ти мисли такав ти је живот“, али у роману убрзо схватамо да писац стварно говори о људима у Катмандуу изнад чијих глава се налазе мали кишни облачићи који их прате.

За разлику од других путописаца, Стеван Пешић нас тим градом води кроз разне чудне, мистичне приче, разне људе који тамо живе, или који су се тамо задесили као и он – такве приче да се на почетку читања питамо да ли он то препричава неки свој сан или је узео мало већу дозу хашиша од неког продавца са Дарбар трга? (Наравно, као и сваки путопис који је склон досадним страницама сувих набрајања улица, храмова и тргова, радњи, броја корака од једног дела града до другог и слично, и овај путопис није успео да избегне неколико поглавља тих штурих информација, можда корисних само за некога ко ће да оде у Катманду са том књигом као мапом града.)

Стеван Пешић, ,,Катманду“. Књижарско предузеће Бата, 1992.

Пишчев стил је младалачки, па у неким моментима то даје добру представу слободе духа коју је тамо имао, када, на пример, каже за неке мантре да су „врх“, или пише о дрогама које су тамо сасвим нормална појава. Читалац такође увиђа да читав роман пише час у прошлом, час у садашњем времену; можда се таквим стилским поступком користи намерно, можда случајно, а можда и да покаже како време у Катмандуу свакако не постоји/није постојало док је тамо боравио. Кроз пишчеве редове прожет је Црњансков суматраизам, а највише у дивним пасусима где птица са Хималаја пева као да се излегла у неком гнезду у Српској Црњи.

У овом граду, дани су као луцидни снови у којем сви спавају, док си га ти свестан и схваташ да можеш да радиш шта хоћеш, јер сањаш, а у сновима нема закона ни правила. Што даље путујете кроз ову књигу, надреалне приче и нестварни људи постају итекако реални и стварни, и више није чудно што постоје дечаци који живе у кућама налик на велике беле раде, патке које се хране месечином, јетији, цвеће које проговара италијански и слично. Овај путопис се усуђује и да оде у путописе других људи из Катмандуа, који су дошли из разних крајева света, па је тако овај путопис пун информација о Швајцарској, Холандији, Јужноафричкој Републици, Чикагу, и слично. Писац без пардона прича и о свом искуству са дрогама, као и о својим „Виђењима“ (привиђењима) како у Катмандуу, тако и у остатку света. Усуђује се да из путописа пређе у личну исповест свог живота, који итекако има везе са путовањем баш на исток, баш у Катманду.

Читајући даље овај путопис, аутор евоцира важне детаље везане за обичаје, одећу и понашање самих Тибетанаца, иако напомиње да планира да напише и роман конкретно везан само за Тибетанце, што је и учинио 1988. године (Тибетанци, Просвета).

Најскорашњије издање. Дерета, 2015.

Оно што још краси и чини посебним овај путопис јесту сведочанства људи које среће на том путовању, приче о прошлим временима тог поднебља; о краљу који је обишао читаву своју земљу не би ли је упознао, о људима који сијају, и који се још и данас могу видети у мраку као мале ходајуће сијалице. У све ове приче читалац при крају свог путовања кроз путопис мора да верује, не јер га аутор у то убеђује, већ што то пише толико без сумње и са надреализмом у редовима и између њих.

За ову књигу никако не бих могла рећи да у себи има научно-фантастичне елементе, нити да су приче искључиво производ одређених психоделичних супстанци, већ да је то скуп надреалних прича, прича из више човекове свести која се и самом читаоцу отвара ако је довољно слободан да верује у све оно што аутор у овом путопису износи. Ова књига је, без сумње, неправедно остала по страни модерне српске књижевности, и са оваквим књижевним и, пре свега, путописним способностима писац Стеван Пешић барата као од шале, можда и сам несвестан свог талента у који увлачи своје читаоце у рај на Земљи, у земљу где људи и богови једу за истим столом звану Катманду.

Поделите пост