Piše: Milan Radoičić
Debitantski krimi-roman Miodraga Majića (2019, Vulkan) predstavlja nešto sa čim se srpska čitalačka publika retko sretala. Naime, krimi-triler kao žanr nije sasvim česta pojava u srpskoj književnosti, a pojavio se i pisac koji je po obrazovanju pravnik, a po profesiji sudija. Imajući u vidu obe činjenice, može se očekivati da kritika, kao i nemali broj čitalaca, ovom romanu pristupi sa određenom dozom skepticizma.
S obzirom na to da srpska književnost jeste sposobna da prepozna krimi motive, ali je u značajnoj meri nenaviknuta na čist krimi-triler, trebalo bi zato pojasniti o kakvom romanu je reč. Na prvi pomen trilera asocijacija je holivudski film gde se glavni lik, obično izuzetnih osobina, bori za pravdu, te se priča okonča hepi-endom. U klasičnim trilerima jasno su izdiferencirani pozitivni i negativni likovi, a na odstupanju lika od jedne ili druge strane može da se zasniva čitava fabula.
Deca zla je roman koji nije ni nalik tome; pre bi se mogao nazvati srpskim političkim trilerom. Osnovni zaplet izaziva ubistvo moćnog političara i glavni junak, uslovno rečeno, deluje sam protiv svih. Iako su primetni uticaji stranih pisaca trilera, Majićevom romanu je teško naći pandan u svom žanru. Pred nama je maestralno razvijena, relativno poznata tema prilagođena mentalitetu i duhu sadašnjosti. Zanimljiva činjenica jeste da je autor iskusni sudija po profesiji, no to ga ne sprečava da se lati pisanja, baš kao i neke od najvećih majstora pisane reči, a ujedno i vrsnih pravnika poput Getea, Kafke ili Sterije.
Jasno je da je sam odabir teme u značajnoj meri doprineo tome da Majić kao pisac dostigne snažan zamah. Kao temu je izabrao ono sa čim se u karijeri sretao – ubistvo, tj. ubistvo s predumišljajem, u ovom slučaju popularnog političara povezanog sa nečasnim radnjama iz devedesetih. Nije čudno ni to što se dobar deo romana odvija baš u Palati pravd; dakle, autor je živi svedok svih dešavanja u sudnicama i van njih. Sudnica u romanu je najbolje mesto gde se ukrštaju sudija Majić i pisac Majić sa zadatkom da se iskustvo sudije stilizuje i oblikuje spisateljskom veštinom. Kao i u romanu u celini, no ovde naročito uspešno Majić jednostavnim, jezgrovitim izrazom i jasnim dijalozima prikazuje formalnu atmosferu u sudnici, ali i unutrašnji nalet adrenalina, preznojavanja i oštre poglede svojih likova na sjajan način negujući žanr scene.
Ono što Majića dodatno otkriva kao pisca jeste izuzetno precizna, postepena i konkretna izgradnja likova na svesnom i podsvesnom planu, a da pritom čitalac ne može sa sigurnošću da odeli pozitivne od negativnih. Svaki od likova, počevši od glavnog junaka, advokata Nikole Bobića, sadrži primese pozitivnog i negativnog, a razlika među njima je samo mera u kojoj pokazuju jedno ili drugo. Svako se upušta u opasnu igru prvenstveno iz lične koristi i zaštite, pa tako Nikola prihvata slučaj iz revanšizma i griže savesti prema Ani, a Ana angažuje Nikolu, jer u tom slučaju vidi šansu da napreduje.
Na početku, svakog od likova upoznajemo preko prvog utiska koji ostavljaju svojim postupcima i izjavama, tako da se lako skicira portret svakog od njih, ali, prateći tok romana, postepeno se taj portret upotpunjuje i sve više saznajemo o njihovoj prošlosti, strahovima i potencijalnim razlozima za takvo delovanje, te pred sobom imamo vrlo upečatljive likove precizno prikazane na psihološkom i planu delovanja. Opšta atmosfera u kojoj takvi likovi deluju nije isuviše napeta, ali jeste dinamična. Ovo i jeste jedna od glavnih osobenosti Majićevog romana, kao i srpskog trilera u celini – dakle, čitalac u većoj ili manjoj meri ima pristup psihologiji svakog od likova. Toga u klasičnim trilerima gotovo da nema.
Roman Deca zla uspešno sintetiše sve zlo karakteristično za balkansko podneblje-bahati političari, korumpirani inspektori, sudije, novinari, karijeristi itd. svi oni, tako ogrezli u nemoral i spletke, zapravo su deca zla i u međusobnoj sponi radi opstanka. Nema tipiziranih likova, Majićevi likovi su direktno preuzeti iz stvarnosti, aktuelni su i realniji od svakog stereoptiog portreta i niko od njih nije suvišan, pa čak ni pas pred vratima Nikoline zgrade. Ovaj roman trebalo bi tumačiti i kao društvenu kritiku, kao precizno svedočanstvo vremena u kome živimo, svedočanstvo o snažnoj mašineriji procesa koji se odvijaju daleko od naših očiju, a čije samo posledice nam je dato da tumačimo, dok je istina tamo negde, tako blizu, a tako daleko.
DECA ZLA
Miodrag Majić
Vulkan, 2019
360 str.
