O plodotvornom čitanju: kako čitaju pisci?

Categories KolumnePosted on

Priredio i piše: Miloš Jocić

Maštovito čitanje je naličje dobrog pisanja. Ne postoji pisac koji istovremeno nije i nadareni čitalac. Kada kažemo „nadareni čitalac“, ne mislimo samo na količinu pročitanih knjiga (iako ima nečega i u tome), nego i na način čitanja. Za dobre stvaraoce, čitanje nije puko anesteziranje i ubijanje vremena; oni knjige čitaju kreativno, delatno, vodeći dijalog sa njima, zadržavajući podatke i promišljajući ih, pa čak i maštovito ih nadopunjujući – kao što je to bio slučaj sa jednim učenikom Vladimira Nabokova o kojem smo pisali.

Ne pitajte genijalne pisce da vam prepričaju knjigu koju su upravo pročitali, jer će vam umesto tačnog sažetka izložiti melanž sećanja, digresija i sopstvenih intervencija. Brojna su velika književna dela nastajala upravo iz takvih plodotvornih iščitavanja. Ko zna koliko je ljudi pročitalo Memoare Simeona Piščevića (napisani 1784, prvi put objavljeni 1884, reizdati 1963) dok Miloš Crnjanski u njima nije video roman Seobe (1929), kao što je Mikelanđelo u amorfnoj steni mermera video svog Davida; stotine hiljada Evropljana su u prvim decenijama 19. pročitali novinski izveštaj o dvostrukom ubici, pesniku i ludaku Pjer-Fransoi Lesneru (Pierre François Lacenaire), ali samo je Dostojevski u toj priči prepoznao nešto što će potom razviti u Zločin i kaznu (Prestuplenie i nakazanie, 1866); verovatno niko osim profesionalnih izučavaoca francuske književnosti nije čuo za Eduara Dižardena (Édouard Dujardin, 1861–1949), ali u pitanju je stvaralac u čijoj je nepopularnoj, za neke i bizarnoj tehnici pisanja unutrašnjeg monologa, Džejms Džojs pronašao nadahnuće za svoje čuvene romane „toka svesti“.

Izvor: Unsplash

Naredni pasusi su odlomak iz izuzetne knjige Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića (2012, Akademska knjiga) Žanete Đukić Perišić. Autorka je u poglavlju „Andrić kao čitalac“ pažnju posvetila Andrićevom kreativnom čitanju, odnosno njegovim komentarima i zapažanjima koje je zapisivao na marginama knjiga koje je čitao. Takve su sirove i intimne zabeleške često upečatljivije nego Andrićevi samorefleksivni eseji govorili o piščevim zanatskim načelima pisanja.

* * *

Andrić je koristio svaku priliku da, susrećući se sa tuđim proizvodom duha, sa književnim delom, pre svega, ostavi zabelešku o svome utisku ili lapidarni kritički osvrt. O tome svedoče njegove mnogobrojne sveske u koje je upisivao ne samo citate (na desetak svetskih jezika), već i komentare o vrednosti dela, o karakteristikama umetničkih postupaka pisaca čija dela razmatra. Umeo je da često, na belinama knjiga, upisuje čitave male poetičke medaljone, analize književnih prosedea, sopstvena iskustva na književnom polju, kao i neku vrstu saveta piscima, poput onih koji su docnije objavljivani pod zajedničkim naslovom „Za pisca“. Kratke analize književnih postupaka, markiranje evidentnih pogrešaka na planu logike, u arhitektonici, kompoziciji, jezičkom ili stilskom kapacitetu dela ili pak odobravanja i pohvale dobrih rešenja kriju se na marginama mnogih knjiga u njegovoj ličnoj biblioteci u sadašnjem Spomen-muzeju Ive Andrića, u stanu u kojem je živeo posle venčanja sa Milicom Babić, na sadašnjem Andrićevom vrencu br. 2.

Pažljivo i s olovkom u ruci čitajući, na primer, roman Eriha Koša Il tifo, objavljen u Novom Sadu 1958. godine, Andrić kao da vodi mali, virtuelni dijalog sa piscem, pa na poslednjoj stranici, pod rednim brojevima, među ostalim, zapisuje zlatno pravilo sopstvene poetike:

„2) Vi uzimate suviše mesta za sebe, za ono što Vas muči i zanima, a ne ostavljate čitaocu gotovo ništa drugo do pravo da Vas čita i sluša. To je malo. Treba i njega zainteresovati u ‘preduzeću’, dati i njemu njegovu ‘šansu’ i punu iluziju da je njegov interes u pitanju (res tua agitur), inače Vas neće pratiti. Sve to, naravno, ne svesno i planski.“

Na zalistu, Andrić upisuje i podvlači broj stranice 136. i beleži:

„Preterano objašnjavanje kazano ovako nepregledno. Ne možete Vi sve znati i niste dužni da kažete čitaocu.“

Na unutrašnjoj strani korica zapisane su, među ostalima, i reči:

„Pišući, čovek treba da je strog a i velikodušan da ume kazati, ali i prećutati i izostaviti podatak koji ‘ne ide’ i ne uklapa se. To je znak da ga treba odbaciti.“

U četvorotomnom izdanju Gogoljevih pisama, Andrić često sadržaj pisama povezuje sa aktuelnim trenutkom, ukazujući na veze sa određenim ličnostima. Tako, na stranici 62. drugog toma, obeležava pasus Gogoljevog pisma iz Venecije, u kojem opisuje kostime u nekakvom italijanskom komadu, naznačavajući na zalistu sebi podsetnik: „Za Lepo“. Jasno je da pisac misli da bi taj podatak bio koristan njegovoj ženi Milici Babić, kojoj je nadenuo ime „Lepo“ i koja je bila kostimograf u beogradskom Narodnom pozorištu.

Isto tako pažljivo, Andrić je, na primer, čitao i zbirku priča Izvidnica Mihaila Lalića iz 1948. godine. Osim drugih komentara, posebno mi se čini zanimljivim onaj na 122. stranici:

„Zar se ovako pravi rečenica? Ovo je prvi bačeni nacrt rečenice; posle toga trebalo je dva ili tri puta menjati je. On naziva četnike izdajnička banda. Bolje ih je tako prikazati da čitalac sam usklikne: Ovo je izdajnička banda. A Lalić često anticipira, iako ne bi trebalo, jer on dobro slika i samo treba da još koju realist. crtu doda, i čitalac će kazati ono što treba sam.“

(Žaneta Šukić Perišić, Pisac i priča: Stvaralačka biografija Ive Andrića)

* * *

Nekoliko završnih komentara o kreativnom čitanju & pisanju:

1) Najbolji bukmarker je olovka. Čak i u slučaju da samo podvlačite tekst, bez ispisivanja komentara i kritika na marginama, upoznavaćete delo na kvantnom nivou, gde se mogu otkriti ideje i stilski potezi koje samo oko nikada ne bi uočilo bez grafomotoričke asistencije pisala. Brzinsko i površno čitanje ne donosi ništa osim efemernog lupanja recki na Goodreads reading challenge-ima; isto važi i za strategije brzog čitanja koje uključuju blamirajuće tehnike poput dijagonalnog čitanja, preskakanja opširnih opisa ili ubrzavanja audio-knjiga. Postoji lepota i disciplina u sporom čitanju. Ne mora se svaka knjiga pročitati do kraja i nismo u obavezi da poklanjamo vreme stvarima koje nas ne pale, ali čitanje čak i nezanimljivih i nespretnih knjiga postaje uzbudljivo sa markerom u ruci – jer tada postajete saučesnik u tekstu, a knjiga koju držite open source koji u sopstvenom umnom prostoru možete oblikovati na koji god način poželite.

Izvor: Pixabay

2) Iza ovih Andrićevih citata nalazi se jedno od temeljnih pravila dobre proze: slabi pisci opisuju, dobri dočaravaju. Mnogi su stvaraoci, kritičari, stilisti i mentori kreativnog pisanja govorili su o opasnostima prideva, priloga i ostalih štetnih stilskih prečica. Ovim Andrićevim zapisima slična su stoga razmišljanja i drugih autora, kao na primer Čaka Palahnjuka, pisca Borilačkog kluba (Chuck Palahniuk, Fight Club, 1996), koji je to ovako objasnio: nemojte koristiti reči poput „pospano“, „tužno“ ili „uzbuđeno“, već dozvolite čitaocu da, uz pomoć šireg skupa tragova, sam dokuči da li je junak pospan ili tužan. Ili, kao što je jedan drugi autor rekao: „Pisac koristi ne svoju, nego čitaočevu imaginaciju, koju spisateljskim marifetlucima usmerava u željenom pravcu i prisiljava je da čitaocu saopšti ono što je on hteo“ (Svetislav Basara, Andrićeva lestvica užasa; 2016).

Podelite post