Пише: Наташа Кнежевић
„Знате да постоји прича да је Бог пре него што је створио свет пред свако биће ставио огледало у којем се видела сва патња и радост постојања. Једни су прихватили патњу, а други су одбили, и Бог их је избрисао из књиге живота.“
Без предрасуда о жанру, писац се упушта у спирални сплет псеудофантастичних прича, које безобзирно упадају једна другој у реч. Он сам ускаче својим ликовима у простор и време, играјући самог себе или Писца, и као падобранац се спушта у својству дeus ex machina на више припроведних места. Ликови се ушуњавају једни другима у приче, прелазе из једне у другу изазивајући структуралне границе приповетке, а опет – ово није роман. Ово су приче без почетка и краја о људима који имају само унутрашње биографије, уметничке страсти чија су они материјална манифестација.
Нема приче у овој свити у којој главни лик није Стваралаштво. Шах, музика, вајарство, фотографија, сликарство, књижевност, гастрономија, архитектура. Оно што се око тог лика исплета само су неопходни пропратни елементи како би му се дао живот – људи који испуњавају императив уметности на различите начине, или је се одричу, не без казне. Било да су одустали од својих уметничких снова и талената ради породице, или су их изгубили у забораву себе, спирала их ипак усисава у вечиту регенерацију свог бића и израза.
Елементи фантастике Имагинаријума (Прометеј, 2023) огледају се у неколико мотива који производе исти физиолошки ефекат благе страве на читаоца као Мопасанова Орла. Најупорнији је мотив огледала и одраза двојника са оне стране реалности. Замена светова се углавном дешава посредством неког уметничког дела, слике (Петрушкин портрет), фотографије (Camera obscura), али и неухватљивом игром речи и заборављања матерњег језика (Трећа коњугација заборава), који представља канал преласка у други идентитет или пак у наличје сопственог. Ређе се замена светова са сопственим двојником или другом половином дешава директним сусретом (Тихи потез на дну уха, Карневал) који представља разрешење тензије настале потрагом за смислом сопственог делања или креативне опсесије. Следећи фантастични елемент јесте самозаборав који изазива осећај латентне страве од лудила или пропадања у дубине кероловског вртлога свих могућих светова. Незаустављив и неконтролисан губитак свог идентитета посредством савршеног овладавања страним језиком, пристајања на фотографисање (крађу душе) или опседнутости нечијим портретом, протагонисти проживљавају без правог отпора, мада не потпуно без паничних реакција и покушаја да се одрже на рубу свог света решавајући се магичног предмета. Заборав и пропадање са оне стране огледала уланчани су понављајућим мотивом пешчаног сата, затрпавањем временом које нас беспоштедно засипа својом привидном лакоћом, да бисмо његову тежину осетили тек кад смо до гуше пред неминовношћу пропадања. Потом, сан, као архетип оностраног, као мотив фантастике par excellence, једино је сигурно упориште које, ако не нуди неко решење, нуди барем неки обрт или пак увек могући, а некад неизбежни рестарт спиралне петље живота. Напослетку, печат хорора остварен је чудесним присуством дечијих ликова. Они се појављују у најстрашнијим тренуцима, када се чини да ће протагониста неповратно да склизне из своје коже у непознату, да би својом симболичком невиношћу ублажили ужас али и отпор оних који би још покушали да се одупру магичним силама фатума. Та деца, наравно, немају године, долазе ниоткуда, нестају без трага. Поседују магичне предмете и изванредне моћи, невероватно познавањење музике, страних језика, те пркосе законима свих димензија постојања.
Реална географија ванременског Имагинаријума простире се између Венеције и Прага, окрзнувши тек понегде Кикинду. Ови градови су једини оквири који причу држе танким паучинастим канапом за реалност. Ликови немају занимања (осим уметничких опсесија), немају породицу (осим у сећањима или на портретима). Ипак, као морска трава, лелујава и наизглед нестална, чврсто су укорењени у једну вертикалу која сече кроз њихов центар, урањајући у дубине земље и шибајући ка висинама васионе.
Јесен шумори, прозори се затварају, штеди се топлота. Време је за танани, ушушкан простор у дну собе, у дну себе, за отварање Имагинаријума и букетни врео чај заслађен баладама, рапсодијама, уљима на платну, романима у настајању, даминим гамбитима, сицилијанкама, неимарским подухватима писаца, дрворезаца, штимер мајстора, бујицама изгубљених речи из дневника снова, расутим душама које се траже, љубавима арлакина и колумбина, пигмалионима и галатејама, маглама маски, сенкама сећања. У вртлогу Имагинаријума не зна се ко је стваралац а ко стварани, ко где почиње и где се завршава, у ком чину настаје и нестаје. Без обзира на свој статус, свако овде преузима одговорност и даје безусловну сагласност за две силе које им осигуравају бесмртност, а то су неухватљиве и безграничне Уметност и Љубав.
