Piše: Nataša Knežević
„Znate da postoji priča da je Bog pre nego što je stvorio svet pred svako biće stavio ogledalo u kojem se videla sva patnja i radost postojanja. Jedni su prihvatili patnju, a drugi su odbili, i Bog ih je izbrisao iz knjige života.“
Bez predrasuda o žanru, pisac se upušta u spiralni splet pseudofantastičnih priča, koje bezobzirno upadaju jedna drugoj u reč. On sam uskače svojim likovima u prostor i vreme, igrajući samog sebe ili Pisca, i kao padobranac se spušta u svojstvu deus ex machina na više priprovednih mesta. Likovi se ušunjavaju jedni drugima u priče, prelaze iz jedne u drugu izazivajući strukturalne granice pripovetke, a opet – ovo nije roman. Ovo su priče bez početka i kraja o ljudima koji imaju samo unutrašnje biografije, umetničke strasti čija su oni materijalna manifestacija.
Nema priče u ovoj sviti u kojoj glavni lik nije Stvaralaštvo. Šah, muzika, vajarstvo, fotografija, slikarstvo, književnost, gastronomija, arhitektura. Ono što se oko tog lika ispleta samo su neophodni propratni elementi kako bi mu se dao život – ljudi koji ispunjavaju imperativ umetnosti na različite načine, ili je se odriču, ne bez kazne. Bilo da su odustali od svojih umetničkih snova i talenata radi porodice, ili su ih izgubili u zaboravu sebe, spirala ih ipak usisava u večitu regeneraciju svog bića i izraza.
Elementi fantastike Imaginarijuma (Prometej, 2023) ogledaju se u nekoliko motiva koji proizvode isti fiziološki efekat blage strave na čitaoca kao Mopasanova Orla. Najuporniji je motiv ogledala i odraza dvojnika sa one strane realnosti. Zamena svetova se uglavnom dešava posredstvom nekog umetničkog dela, slike (Petruškin portret), fotografije (Camera obscura), ali i neuhvatljivom igrom reči i zaboravljanja maternjeg jezika (Treća konjugacija zaborava), koji predstavlja kanal prelaska u drugi identitet ili pak u naličje sopstvenog. Ređe se zamena svetova sa sopstvenim dvojnikom ili drugom polovinom dešava direktnim susretom (Tihi potez na dnu uha, Karneval) koji predstavlja razrešenje tenzije nastale potragom za smislom sopstvenog delanja ili kreativne opsesije. Sledeći fantastični element jeste samozaborav koji izaziva osećaj latentne strave od ludila ili propadanja u dubine kerolovskog vrtloga svih mogućih svetova. Nezaustavljiv i nekontrolisan gubitak svog identiteta posredstvom savršenog ovladavanja stranim jezikom, pristajanja na fotografisanje (krađu duše) ili opsednutosti nečijim portretom, protagonisti proživljavaju bez pravog otpora, mada ne potpuno bez paničnih reakcija i pokušaja da se održe na rubu svog sveta rešavajući se magičnog predmeta. Zaborav i propadanje sa one strane ogledala ulančani su ponavljajućim motivom peščanog sata, zatrpavanjem vremenom koje nas bespoštedno zasipa svojom prividnom lakoćom, da bismo njegovu težinu osetili tek kad smo do guše pred neminovnošću propadanja. Potom, san, kao arhetip onostranog, kao motiv fantastike par excellence, jedino je sigurno uporište koje, ako ne nudi neko rešenje, nudi barem neki obrt ili pak uvek mogući, a nekad neizbežni restart spiralne petlje života. Naposletku, pečat horora ostvaren je čudesnim prisustvom dečijih likova. Oni se pojavljuju u najstrašnijim trenucima, kada se čini da će protagonista nepovratno da sklizne iz svoje kože u nepoznatu, da bi svojom simboličkom nevinošću ublažili užas ali i otpor onih koji bi još pokušali da se odupru magičnim silama fatuma. Ta deca, naravno, nemaju godine, dolaze niotkuda, nestaju bez traga. Poseduju magične predmete i izvanredne moći, neverovatno poznavanjenje muzike, stranih jezika, te prkose zakonima svih dimenzija postojanja.
Realna geografija vanremenskog Imaginarijuma prostire se između Venecije i Praga, okrznuvši tek ponegde Kikindu. Ovi gradovi su jedini okviri koji priču drže tankim paučinastim kanapom za realnost. Likovi nemaju zanimanja (osim umetničkih opsesija), nemaju porodicu (osim u sećanjima ili na portretima). Ipak, kao morska trava, lelujava i naizgled nestalna, čvrsto su ukorenjeni u jednu vertikalu koja seče kroz njihov centar, uranjajući u dubine zemlje i šibajući ka visinama vasione.
Jesen šumori, prozori se zatvaraju, štedi se toplota. Vreme je za tanani, ušuškan prostor u dnu sobe, u dnu sebe, za otvaranje Imaginarijuma i buketni vreo čaj zaslađen baladama, rapsodijama, uljima na platnu, romanima u nastajanju, daminim gambitima, sicilijankama, neimarskim poduhvatima pisaca, drvorezaca, štimer majstora, bujicama izgubljenih reči iz dnevnika snova, rasutim dušama koje se traže, ljubavima arlakina i kolumbina, pigmalionima i galatejama, maglama maski, senkama sećanja. U vrtlogu Imaginarijuma ne zna se ko je stvaralac a ko stvarani, ko gde počinje i gde se završava, u kom činu nastaje i nestaje. Bez obzira na svoj status, svako ovde preuzima odgovornost i daje bezuslovnu saglasnost za dve sile koje im osiguravaju besmrtnost, a to su neuhvatljive i bezgranične Umetnost i Ljubav.
