Pre svega treba pomenuti vodeću predstavnicu savremene slovačke proze Etelu Farkašovu, kojoj je na srpskom jeziku do sada izašlo više knjiga – romani Scenario, Časovi letenja i Dogodilo se, kratka proza Kafa sa Bahom, Čaj sa Šopenhauerom i zbirka pesama Lišće na vetru a koja podjednako pleni i kao pesnikinja, esejistkinja, kritičarka, ali i filozof. U prozi se fokusira na temu suptilne ženske psihe, porodice i generacijskih odnosa, prvenstveno na odnos majke i ćerke neretko kroz prizmu bolesti, nemoći i umiranja. Dok u romanu Scenario prikazuje sopstveno starenje, u romanu Dogodilo se piše o umiranju majke koju neguje ćerka a u Spašavanju sveta po G. prikazuje majčino staranje o duševno bolesnoj ćerki.
Iako je prevoda Etelinog dela relativno dosta, srpskom je čitaocu dostupan fragmenat njenog obimnog dela i to je šteta. Tu pre svega mislimo na stručnu monografiju Teorija spoznaje i esejističke knjige Život kao razgovor, Etide o bolu i drugi eseji i brojne druge u kojima sa epistemološkog aspekta sagledava široki spektar međuljudskih odnosa i fenomena, akutnih problema savremenog pojedinca i društva, ali i uža teorijska pitanja poput odnosa filozofije i umetnosti.
Tihu hroničarku Evrope, Irenu Brežnu iz Bazela koja piše na nemačkom, Slovaci smatraju svojom autorkom. Često se bavi temom ljudskih prava i otpora istorijskoj amneziji, a s obzirom da je u egzilu od 1968. godine, tema emigracije joj je veoma bliska, tako da se u manjoj ili većoj meri pojavljuje u svim njenim delima: Psorijaza, moja ljubav, Tečni fetiš, autobiografski roman Na kokošjim krilima, Nezahvalna strankinja Zapažanja emigrantkinje i knjiga ratnih reportaža iz Čečenije Vučice iz Sernovodska. Do sada nije prevođena na srpski.
U red savremenih slovačkih ženskih proznih klasika, koja takođe još uvek nema svoju knjigu na srpskom jeziku, spada Jana Juranjova koja spada u red predstavnica feminističkog književnog diskursa. Vrlo uspešno ruši tradicionalne rodne stereotipe i mitove, te sa dozom zdrave ironije skida maske značajnih slovačkih istorijskih ličnosti i pseudointeligencije. Otvoreno se izražava o najvećim problemima novog milenijuma determinisanih pre svega polnim transgresijama, polemiše sa uvreženim moralnim autoritetima. Na srpskom jeziku je zastupljena u antologijama Nova slovačka drama i Crna boja radosti, ali i njene knjige zaslužuju prevod: Zverinjak, Mreže, Stradanje matorog mačka, devojački romani Samo cura, Mehurići, Babeta ide u svet i Veštice iz Nove Babe, kao i dramski komadi Činije srebrne, posude odlične, Tema Majakovskij i Salome.
Generacijski bliska prethodnici Beata Balogova, poznata je kao glavna urednica najvećeg nedeljnika SME, tek nedavno je napisala prvi roman Kornelje. Prepoznat je kao izuzetno delo, koje spaja elemente magijskog realizma i duboko ukorenjene porodične priče a u kom se prepliću sudbine žena nasleđuju ime kao simbol snage i nezavisosti. Ova priča o moći pripovedanja i prenošenja znanja i veština ima snagu porodične sage o izdržljivosti ženskog duha i svojevresna je istorija privatnog života.
Za razliku od nje Monika Kompanjikova je kod nas poznata i od ranije po noveli Bela mesta, a ovih dana ponovo je aktuelna zahvaljujući romanu Peti brod, koji ne samo da je nagrađen najprestižnijom slovačkom književnom nagradom, već je po njemu snimljen i film, takođe uspešan između ostalog i na berlinskom festivalu. Monika je autorka i drugih knjiga: Mesto za samoću, Na suticanju, za decu Dubokomorske priče, Gde je Ester N?, Kraj sveta i šta je za njim, Kapi na kamenju i knjige popularne psihologije Umeće bliskosti. Kompanjikovoj proza pleni veštinom da o surovim pojavama piše krhko, sa snažnim smislom za vizuelni i poetičan detalj.
Naslovni kolaž: Pixabay.com
