Пише: Ана Марковић, преводитељка са шпанског
Аргентинска је књижевност и код нас као и свуда у свету позната пре свега по својим најславнијим писцима Борхесу и Кортасару, који су између осталог имали огроман утицај на развој и својеврсни boom фантастичне књижевности у области Рио де ла Плате, на ревитализацију овог жанра коме су приступали с читалачком и теоретичарском љубављу и поштовањем, и чије су експресивне могућности развили и проширили сопственом књижевном продукцијом – од Борхесових метафизичких приповетки до Кортасарове онеобичене егзистенцијалне растрзаности или пак политички ангажоване (нео)фантастике.
Нашој је публици, међутим, врло мало познат књижевни опус Бјоја Касареса (Bioy Casares, 1914–1999), Борхесовог најближег књижевног сарадника и пријатеља и његове супруге Силвине Окампо (Silvina Ocampo, 1903–1993). Овај брачни пар је заједно с Борхесом приредио изузетно утицајну Антологију фантастичне књижевности (Antología de la literatura fantástica, 1940) у коју су уврстили и властите приче, и обоје су међу најзначајнијим представницима тог жанра у Аргентини и неизбежне референце када се говори о аргентинској књижевности XX века уопште. Силвина је, међутим, дуго била у сенци Бјоја Касареса и Борхеса, па чак и сестре Викторије Окампо, оснивачице чувеног књижевног часописа Сур.
У предговору за Морелов изум, једини роман Бјоја Касареса доступан на српском језику (1995, Рад), Борхес описује свога пријатеља као писца „разложне имагинације“ који доминира вештином заплета и приступа књижевности као очито вербалној творевини насупрот психолошком роману и његовим претензијама на реалистичност. Морелов изум је кратки научно-фантастични роман педантно конструисан око средишње мистерије која бива разоткривена као производ једне фантастичне машине, у складу са прецептима жанра. Бјој Касарес је писац сведеног, директног, бритког стила а изнад свега духовит: његови су јунаци вро често карикатурални а у исти мах то су дела прожета сентиментом и носталгијом или чак заокупљена трансцедентним темама попут бесмртности у Мореловом изуму. Мада је времено писао у сарадњи с Борхесом (на српски је преведена књига детективских прича коју су заједно написали, Шест проблема за дон Исидра Пародија, 1990, Филип Вишњић), његова проза, за разлику од Борхесове, не обилује ерудитским и митолошким референцама, њен стил је углавном непосреднији а фантастични мотиви дестабилизују свакодневну, понекад и сасвим прозаичну стварност.
Препорука за превођење: Сан о јунацима (El sueño de los héroes, 1954) је роман о натприродном предосећању сопствене смрти, о циркуларности времена, о фаталистичком и необјашњивом сећању на смрт. То је, такође, роман о групи младића, о несигурности и поводљивости својственој младости, о друштвеним притисцима и односима моћи у групи, трагичан и дискретно лиричан и нежан. Служећи се нарацијом која експлицитира тропе жанра, те говори о „чаробном делу“ приче, о чудном, чудесном и необјашњивом, постепено појачавајући драмску тензију и осећај тескобе и страха све до неизбежног трагичног расплета, овај се роман недвосмислено уписује у традицију књижевне фантастике. Сан о јунацима такође отвара дубља питања о смислу „судбине“ у контексту друштвених околности и притисака и погубних норми маскулинитета оличених у лажној слици храбрости и јунаштва за којом се поводи млади протагониста, тако да продор „натприродног“ постаје средство друштвене критике и психолошког нијансирања протагонисте, меланхолична прича о сазревању и суровости.
***
Силвина Окампо, песникиња, приповедачица и романсијерка, пре свега је позната по својим књигама прича које се највећим делом могу уврстити у књижевну фантастику. Иако се ауторка користи многим мотивима традиционалне фантастичне књижевности, као што су двојник или метаморфозе, њене приче такође рефлектују савременији приступ жанру, у коме су недоумица, чуђење или страх пред натприродним или абнормалним замењују текстуално немотивисаним прихватањем једне другачије стварности. То су приче које одликује необјашњива суровост, у којој неретко учествују деца протагонисти, насиље, изопаченост, лудило, кршење друштвених норми које постаје окосница раскида с реалистичном веродостојношћу. Протагонисти њених прича, а неретко и наратори, посматрају друштвену стварност са стране, неоптерећени њеним нормама, бришући границе између стварног и нестварног и што је још важније, између прихватљивог и неприхватљивог, креирајући један крајње зачудан фикционални свет, који се на моменте граничи с апсурдом.
Њене су приче у највећем броју случајева укорењене у свакодневници која се преображава у гротескну, фантастичну или апсурдну без потраге за рационалним објашњењем и неретко с отвореним, двосмисленим крајем. Њена проза је на махове врло поетична, а у исти мах весела, раздрагана, поспрдна, ноншалантна у свом приказу апсурдне или чудовишне стварности и субверзивнија од прозе Бјоја Касареса, будући да приказује зло и злочин као свеприсутне и уобичајене, доводећи у питање саме појмове нормалног и очекиваног. „Силвина Окампо нам предлаже једну стварност у којој напоредо живе химерично и кућевно, подробна суровост и ненаметљива нежност“, писао је Борхес о њеном стваралаштву. Иако је дуго била неправедно запостављена од стране књижевне критике, Силвина је својом оригиналном и узнемирујућом прозом најавила неке од најбољих савремених аргентинских ауторки као што су Маријана Енрикес (која јој је недавно посветила биографску књигу) или Саманта Швеблин, чије приче свесно или несвесно рефлектују Силвинин зачудни и јединствени књижевни универзум.
Препорука за превођење: Фурија и друге приче (La furia y otros cuentos, 1959), њена најпознатија збирка прича, у којој се на њој својствен начин преплићу суровост, злочини, лудило, гротеска и езотерија.
