Preporuka prevodioca: Ana Marković o A. B. Kasaresu i Silvini Okampo

Categories KolumnePosted on

Piše: Ana Marković, prevoditeljka sa španskog

Ana Marković

Argentinska je književnost i kod nas kao i svuda u svetu poznata pre svega po svojim najslavnijim piscima Borhesu i Kortasaru, koji su između ostalog imali ogroman uticaj na razvoj i svojevrsni boom fantastične književnosti u oblasti Rio de la Plate, na revitalizaciju ovog žanra kome su pristupali s čitalačkom i teoretičarskom ljubavlju i poštovanjem, i čije su ekspresivne mogućnosti razvili i proširili sopstvenom književnom produkcijom – od Borhesovih metafizičkih pripovetki do Kortasarove oneobičene egzistencijalne rastrzanosti ili pak politički angažovane (neo)fantastike.

Našoj je publici, međutim, vrlo malo poznat književni opus Bjoja Kasaresa (Bioy Casares, 1914–1999), Borhesovog najbližeg književnog saradnika i prijatelja i njegove supruge Silvine Okampo (Silvina Ocampo, 1903–1993). Ovaj bračni par je zajedno s Borhesom priredio izuzetno uticajnu Antologiju fantastične književnosti (Antología de la literatura fantástica, 1940) u koju su uvrstili i vlastite priče, i oboje su među najznačajnijim predstavnicima tog žanra u Argentini i neizbežne reference kada se govori o argentinskoj književnosti XX veka uopšte.  Silvina je, međutim, dugo bila u senci Bjoja Kasaresa i Borhesa, pa čak i sestre Viktorije Okampo, osnivačice čuvenog književnog časopisa Sur.  

Bjoj Kasares

U predgovoru za Morelov izum, jedini roman Bjoja Kasaresa dostupan na srpskom jeziku (1995, Rad), Borhes opisuje svoga prijatelja kao pisca „razložne imaginacije“ koji dominira veštinom zapleta i pristupa književnosti kao očito verbalnoj tvorevini nasuprot psihološkom romanu i njegovim pretenzijama na realističnost. Morelov izum je kratki naučno-fantastični roman pedantno konstruisan oko središnje misterije koja biva razotkrivena kao proizvod jedne fantastične mašine, u skladu sa preceptima žanra. Bjoj Kasares je pisac svedenog, direktnog, britkog stila a iznad svega duhovit: njegovi su junaci vro često karikaturalni a u isti mah to su dela prožeta sentimentom i nostalgijom ili čak zaokupljena transcedentnim temama poput besmrtnosti u Morelovom izumu. Mada je vremeno pisao u saradnji s Borhesom (na srpski je prevedena knjiga detektivskih priča koju su zajedno napisali, Šest problema za don Isidra Parodija, 1990, Filip Višnjić), njegova proza, za razliku od Borhesove, ne obiluje eruditskim i mitološkim referencama, njen stil je uglavnom neposredniji a fantastični motivi destabilizuju svakodnevnu, ponekad i sasvim prozaičnu stvarnost. 

Preporuka za prevođenje: San o junacima (El sueño de los héroes, 1954) je roman o natprirodnom predosećanju sopstvene smrti, o cirkularnosti vremena, o fatalističkom i neobjašnjivom sećanju na smrt. To je, takođe, roman o grupi mladića, o nesigurnosti i povodljivosti svojstvenoj mladosti, o društvenim pritiscima i odnosima moći u grupi, tragičan i diskretno liričan i nežan. Služeći se naracijom koja eksplicitira trope žanra, te govori o „čarobnom delu“ priče, o čudnom, čudesnom i neobjašnjivom, postepeno pojačavajući dramsku tenziju i osećaj teskobe i straha sve do neizbežnog tragičnog raspleta, ovaj se roman nedvosmisleno upisuje u tradiciju književne fantastike. San o junacima takođe otvara dublja pitanja o smislu „sudbine“ u kontekstu društvenih okolnosti i pritisaka i pogubnih normi maskuliniteta oličenih u lažnoj slici hrabrosti i junaštva za kojom se povodi mladi protagonista, tako da prodor „natprirodnog“ postaje sredstvo društvene kritike i psihološkog nijansiranja protagoniste, melanholična priča o sazrevanju i surovosti. 

***

Silvina Okampo, pesnikinja, pripovedačica i romansijerka, pre svega je poznata po svojim knjigama priča koje se najvećim delom mogu uvrstiti u književnu fantastiku. Iako se autorka koristi mnogim motivima tradicionalne fantastične književnosti, kao što su dvojnik ili metamorfoze, njene priče takođe reflektuju savremeniji pristup žanru, u kome su nedoumica, čuđenje ili strah pred natprirodnim ili abnormalnim zamenjuju tekstualno nemotivisanim prihvatanjem jedne drugačije stvarnosti. To su priče koje odlikuje neobjašnjiva surovost, u kojoj neretko učestvuju deca protagonisti, nasilje, izopačenost, ludilo, kršenje društvenih normi koje postaje okosnica raskida s realističnom verodostojnošću. Protagonisti njenih priča, a neretko i naratori, posmatraju društvenu stvarnost sa strane, neopterećeni njenim normama, brišući granice između stvarnog i nestvarnog i što je još važnije, između prihvatljivog i neprihvatljivog, kreirajući jedan krajnje začudan fikcionalni svet, koji se na momente graniči s apsurdom.

Silvina Okampo

Njene su priče u najvećem broju slučajeva ukorenjene u svakodnevnici koja se preobražava u grotesknu, fantastičnu ili apsurdnu bez potrage za racionalnim objašnjenjem i neretko s otvorenim, dvosmislenim krajem. Njena proza je na mahove vrlo poetična, a u isti mah vesela, razdragana, posprdna, nonšalantna u svom prikazu apsurdne ili čudovišne stvarnosti i subverzivnija od proze Bjoja Kasaresa, budući da prikazuje zlo i zločin kao sveprisutne i uobičajene, dovodeći u pitanje same pojmove normalnog i očekivanog. „Silvina Okampo nam predlaže jednu stvarnost u kojoj naporedo žive himerično i kućevno, podrobna surovost i nenametljiva nežnost“, pisao je Borhes o njenom stvaralaštvu. Iako je dugo bila nepravedno zapostavljena od strane književne kritike, Silvina je svojom originalnom i uznemirujućom prozom najavila neke od najboljih savremenih argentinskih autorki kao što su Marijana Enrikes (koja joj je nedavno posvetila biografsku knjigu) ili Samanta Šveblin, čije priče svesno ili nesvesno reflektuju Silvinin začudni i jedinstveni književni univerzum.

Preporuka za prevođenje: Furija i druge priče (La furia y otros cuentos, 1959), njena najpoznatija zbirka priča, u kojoj se na njoj svojstven način prepliću surovost, zločini, ludilo, groteska i ezoterija.

Podelite post