Argentinci pišu najbolje priče na svetu, u svojim pričama najveštije objedinjuju znanja iz najšireg književnog spektra. Zbirkama priča Luise Valensuele, Samante Šveblin i Giljerma Martineza obeležene svim atributima najostvarenije književnosti, pridružila se i čudesna zbirka priča Bez svedoka koju potpisuje Sesar Aira. Nema im ravnih u žanrovskim poigravanjima, jezičkoj izgradnji tekstova, izboru tema, stvaranju alternativnih svetova u kojima i ne primećujemo kada je fantastično pretvoreno u realno ma koliko bili vešti čitaoci. Tako se osećamo čitajući i knjigu Bez svedoka. U prilici smo, čitajući priče Sesara Aire, da saznamo šta je tradicija univerzuma. Malo li je? Odgovor nalazimo u priči Božja čajanka. Nije li ta čajanka nastala iz osećaja lične Božje praznine i ništavila, njegove dosade i melanholije. Ne obične, osećate li miris „večne melanholije“? Tradicije se ne mogu iskoreniti iz društava koja su ih stvorila. Aira nam daje odgovore, ali znalački ostavlja i mesta za naša pitanja, pre svega u priči Pikaso. Biti Pikaso, ili imati Pikasa – pitanje je sad!
Sama priča Bez svedoka, jedna je od najkraćih priča u ovoj zbirci, ali kao i druga kratka priča Kolica, zapravo su kratkoprozna remek deka. U priči Kolica događa se nešto uistinu neobično, nešto što se do tada nije događalo. To nešto je srž priče koja nas umno golica, tragamo za rešenjem a ono nam izgleda sve udaljenije. To traganje postaje glavni čitalački posao, razrešiti enigmu, da bi nam Aira lagano i znalački, razotkrio, uz sve snažniju napetost, da je u pitanju ZLO; … a u pričama uvek postoji neka zamka, inače ne bi bile zanimljive i ne bi bile priče (priča Pikaso). Ništa manje nam se i priča Bez svedoka ne čini kao čvorna veza između pisca i njegovog dela. Savršenstvo umeća pisanja. Uostalom, i sve ostale priče u zbirci, ima ih sedamnaest, koje se prepliću opisima raznolikosti što jesu lično piščevo izlaganje sveta. To se posebno odnosi na priču Muzički mozak, ali za njom ništa ne zaostaju ni priče koje jesu gust pregled sećanja na detinjstvo. Stroga su selekcija evociranih sadržaja što se skupa, kao celina, „uvlače“ u jednu izrazito neobičnu priču u kojoj ono za koje smo skloni da kažemo i da zovemo stvarnost – a stvarnost je ono što se dešava, više ne liči na običnu, takozvanu redovnu situaciju. U ovom kratko osvrtu vredno je još nešto napomenuti. Prirodno, i Bez svedoka čitaocima nudi album sa svojim likovima. U albumu su potpune, da tako kažemo, „slike“ tih legitimnih junaka rukopisa, ali posebno su neobični „junaci“, ako možemo tako da kažemo: kolica i muzička kutija, filmovi.: Tih dve hiljade filmova i dalje žive u meni…, začuđujuće dečje igre, književni časopis Atina, pas, Puškinov novčanik, …velik, napravljen od zelene kože sa veličanstvenim reljefom u vidu složene araveske, spolja s obe strane prekriven figurama od staklenih perli. Taj novčanik je pripadao Puškinu, a prema legendi imao ga je u džepu kada je ubijen. , patuljci, skulpura medveda u Parku Arauku (naslov priče).
Foto: promo
Uistinu, to vredi pročitati, dugo će se pamtiti. Svi nosimo raznorazne uspomene u sebi, ali retki su kadri zaroniti duboko u njih i dozvoliti da ponovo ostvare svoje trenutke. Naravno, kod svih argentinskih pripovedača u delima se može pronaći, setimo se samo Borhesa, Kortasara, Sabata, podosta čistih filozofema. Štaviše: misao, kada načini napor da istraži svoje korene, može nastojati, čak i nesvesno, da se vrati u svoje nepostojanje – piše Aira. Zanimljiva su i njegova opažanja (priča Pikaso): Poznato je da slikari moraju da umru, da prestanu da stvaraju, kako bi njihove slike dostigle istinsku vrednost. Ili: Zar književnost nije bila svet naopačke? Pominjanu čvornu vezu između pisca i dela pronalazimo i u antologijskoj priči Pas. Nakratko sam video njegovu figuru, u apstraktnom pejzažu (beskonačnosti) i osećao sam tugu, ali smirenu tugu, gotovo estetsku, kao da me tuga videla sa jednake daljine kao što sam ja gledao psa. Tuga. Beskonačnost. Čvorna veza. Pisac. Delo. I ponovo, „prasak“ filozofeme: Sve prolazi, zato smo i mi ovde. Večnost, ili njeni manje-više uspešni prividi, ne pripadaju životu ( priča U kafeu). Samo je život neponovljiv. Kada je tako, onda je potpuno na mestu opažanje Sesara Aire da Umiranje je previsoka cena koju plaća neuspeli pisac poput mene zato što je postao književnost. Protumačite kako želite, naravno, ono neuspeli pisac ne odnosi se na Airu, dakako. Jer, on sam piše – U umetnosti postoji uslov koji je ispred svakog drugog: biti dobar u tome što radiš. Aira je taj uslov na zadivljujući način ispunio. I da završimo. Pročitane ovakve knjige neguju naša pamćenja. Vaistinu neguju.
