Piše: Miloš Mihailović
Ričard Morgan jedan je od uspešnijih savremenih žanrovskih autora, o čemu svedoče značajne nagrade (Artur Klark, Filip K. Dik i Džon Kembel), ali i komercijalni uspeh njegovih dela, koji je doveo do snimanja serije Digitalni ugljenik. Pored pisanja naučne fantastike, Morgan se ostvario i kao pisac scenarija za stripove i video-igre. U Srbiji je zasada objavljen samo serijal o Takešiju Kovaču, čiji je završni deo izašao februara ove godine u prevodu Gorana Skrobonje.
Roman Probuđene furije predstavlja retku poslasticu, i s pravom se može reći da nadilazi i Digitalni ugljenik (2013, Laguna), i Slomljene anđele (2014, Laguna; sve delove preveo G. Skrobonja), prethodna dela o Kovaču. Morganova narastajuća spisateljska zrelost više je nego očigledna. To se pre svega ogleda u zreloj karakterizaciji likova i razrađenoj idejnosti, ali i umešnom vođenju složene priče. Ako nekome to nije dovoljno, treba dodati i to da je u pitanju verovatno najluđi adrenalinski rolerkoster serijala.
Kao i ostali romani o Takešiju Kovaču, i ovaj je načelno koncipiran tako da se može čitati odvojeno od ostatka serijala, čija prepoznatljiva obeležja su tu: distopijsko društvo, divlji kapitalizam, društvena nejednakost, i, što je najvažnije – mogućnost digitalnog skladištenja svesti i njenog učitavanja u druga tela. Morgan svog junaka sada smešta na Harlanov Svet, planetu na kojoj je ovaj junak ponikao, i suočava ga kako sa sopstvenom prošlošću, tako i sa večito trajućim političkim previranjima i borbama za moć. Davno iščezli Marsovci, o kojima svedoče tek preostali artefakti; žena sa tajnom čije bi otkrivanje potreslo svet; sukob između društvenih klasa i čovekova borba da osmisli sebe i svoj život; sve to predstavlja samo deo složenog i uzbudljivog tkanja Probuđenih furija.
Morganovo verovatno najveće dostignuće jeste umeće sa kojim je oživeo svog protagonistu, koji po prvi put u serijalu postaje junak sa kojim možemo saosećati i zapravo ga doživeti kao razrađeni, trodimenzionalni lik. Tretman ostalih likova takođe je uznapredovao, što napetoj akciji daje još veću dozu uzbudljivosti. Autorovi kapaciteti za nasilje i snažne, filmične scene čine se neograničenim; tvrdi stil i žanrovska kompetentnost, koji su proslavili njegov debi, prisutni su u svom punom sjaju. Morganova poetika čvrsto je utemeljena u različitim žanrovima, koje uspešno meša. Rezultat predstavlja sjajan primer žanrovskog romana dvadeset i prvog veka. Nažalost – ili na sreću – to i jesu krajnji dometi ovog dela.
Autor centralnom temom svog pisanja smatra složene odnose čoveka i društva, kako i sam ističe u intervjuu iz 2002. godine: „Ono što lično vidim [kao suštinu] je Kovačeva potvrda na kraju knjige da je ljudsko društvo bilo, jeste i biće struktura za iskorišćavanje i ugnjetavanje većine kroz sisteme političke sile vođene od elite, silom nametane od lupeža (uniformisanih ili ne), i održavane voljnim neznanjem i glupošću upravo te većine koju sistem ugnjetava.“ Ovo do punog izražaja dolazi tek u Probuđenim furijama, koje suštinski predstavljaju roman o tlačiteljskom društvenom poretku i nemogućnosti revolucije. Nažalost, ni „kvelizam“, revolucionarna ideologija proistekla iz autorovih ličnih stavova, ni cela ideološka potka romana ne predstavljaju nešto što već nije viđeno.
Tehnološki napredak stavljen je u zanimljiv odnos prema ljudskoj prirodi, koja ostaje neoplemenjena, ograničena, podložna manipulaciji. Svaka vlast je nasilje nad ljudima, a naučni progres neće nimalo poboljšati čovekov život, kao da čitamo između redova. Ničeansko-levičarski sentiment očit je u ispoljenom gnušanju nad religijom, okupacijom klasnom borbom, ali i egzistencijalnom čemeru onih koji su revolucijom bili zahvaćeni i nekada verovali u nju. Uprkos tome, kraj romana kao da nagoveštava pobedu junakinje Kvelkrist i kvelizma. Ostaje da se vidi kakva bi ta, tek nagoveštena budućnost bila, i da li je utopija moguća.
U bavljenju društvenom stvarnošću autor kao da posvećuje nedovoljno pažnje novumu. Istina, naučna fantastika nije futuristika, ali Morgan ne zalazi dublje u implikacije svojih postavki, filozofska pitanja identiteta i položaja čoveka spram kosmosa i drugih; umesto toga, pažnja mu je okrenuta, s jedne strane, na akcijom nabijenu fabulu, a s druge na društvenu kritiku, koja na momente može delovati prvoloptaški.
Kao plod autorovog donekle plitkog promišljanja svog fiktivnog sveta javljaju se i neke rupe u zapletu, od kojih je najveća sigurno deo oko otmice Mici, članice porodice Harlan, gde pretnja ubistvom nema smisla kada uzmemo u obzir daljinsko skladištenje ličnosti, koje je jedna od centralnih postavki Morganovog fantastičnog sveta. Sve ovo u određenoj meri relativizuje kvalitete Pobunjenih furija; kao što smo već istakli, u pitanju je sjajan primer žanrovskog romana, koji ipak ne dostiže ni svoje uzore iz zlatnog doba kiberpanka, a nekmoli postavlja nove granice.
PROBUĐENE FURIJE, Ričard Morgan
Naziv originala: Richard Morgan, Woken Furies
Prevod: Goran Skrobonja
Laguna, 2019.
664 str.
