Piše: Miloš Jocić
Normalni ljudi (2019, Geopoetika, prev. Vuk Šećerović; NORMAL PEOPLE, 2018, Faber & Faber) drugi je roman irske spisateljice Sali Runi (Sally Rooney), objavljen godinu dana nakon njenog prvenca Razgovori sa prijateljima (2018, Geopoetika, prev. Vuk Šećerović; Conversations with Friends, 2017, Faber & Faber); oba romana su do sada adaptirani u BBC-jeve miniserije koje su takođe postigle izvanredan uspeh.
Sali Runi nije samo jedan od predvodnika milenijalske književnosti — prve romane objavila je krajem ’10-ih godina, pre nego što je napunila 30 — već je i powerhouse savremene autofikcije, to jest stvarnosne autobiografske proze obogaćene strateškim izmišljanjima i literarizacijama. Ona pripada onoj grupi autorki mračnog novog ženskog pisma koje pišu u meso, i čiji stvarni detalji iz života daju prozi naročit udar koji nijedno izmaštavanje, ma koliko darovito bilo, ne bi moglo da pruži. Ove autorke — Elena Ferante, najnovija nobelovka Ani Erno (Annie Ernaux), zatim pola Bookinog kataloga, uključujući našu Lanu Bastašić i t. sl. — ove autorke, zajedno sa Runi, pričaju sirovo o onome što žene (citiram sada svoju suprugu) inače drže na pameti i duši, ali nikada ne govore naglas: povodom rezova između svojih intelektualnih karijera i kućanskog života, ili u vezi sa odnosima sa svojim majkama i očevima, prijateljicama i partnerima.
Runine knjige su takođe filakterije njenog života. Što ih duže čitam, više se uočavaju njihove ponavljajuće teme, i jasnije oblikujem u glavi konture autorkinog životopisa čak i bez gledanja njene Viki stranice pre čitanja. Dvoje glavnih junaka Normalnih ljudi, kao i Runi, dolaze iz „seljoberske“ zapadne Irske i školuju se, poput Runi, na prestižnim dablinskim koledžima; fizički opis glavne junakinje romana odgovara izgledu same Runi, a glavni muški junak, poput S. R., upisuje Književnost i tokom školovanja počinje da pisucka prve kratke priče; a opet, glavna ženska junakinja je, poput svoje autorke, pozerski studentski aktivista, upisujući u jednom trenutku Politikologiju kao mejdžor… I tako dalje.
Normalni ljudi je ljubavna priča između dvoje mladih koji se, tokom godina, na smenu približavaju i udaljavaju. Konel je srednjoškolska fudbalska zvezda, ali zapravo je osećajna i nesigurna duša; najiskreniji je prema sebi, i najsrećniji, kada vreme provodi pričajući o književnosti sa Merien. Merien je školska bogatašica i društvena izopštenica, uvrnuta cura sa kojom se niko ne druži; sa Konelom je međutim otvorena i slobodna, bez anksioznosti i strahova. Konela i Merien pratimo od kasne srednje škole u onom provincijskom delu Irske, do njihovih završnih godina studija na Dablinovom Trinitiju.
Ovo je, još jednom, ljubavna priča. Nije priča o zaljubljivanju, gde zaplet prati junake koji postepeno razvijaju osećanja jedno prema drugom, prevazilazeći potom različite izazove kako bi na kraju završili zajedno. U slučaju Konela i Merien, očigledno je da se vole još pre velike mature, i ta ljubav ostaje do kraja. Konel zna da mu je Merien srodna duša, Merien zna da joj je Konel srodna duša, mi čitaoci znamo da su srodne duše. Ali, ovo je naravno nesrećna ljubavna priča. U ljubavnim zapletima dešavaju se prepreke raznih vrsta: junaci se možda vole u pogrešno vreme, ili na pogrešnom mestu, ili su pak iz zaraćenih porodica, ili ih razdvaja društveni položaj. Konelu i Merien su najveće stative — oni sami, njihove blokade, nesigurnosti i šumovi u razgovoru, uprkos očiglednoj čistoti njihove povezanosti. Ovo u poslu zovemo „tragedijom“.
Sali Runi piše minimalističkim mračnim realizmom. Njeno nekorišćenje navodnika za markiranje upravnog govora, pripovedanje u prezentu, te suvonjavo, činjenično opisivanje banalnih detalja iz neposrednog okruženja, prozu čini stondiranom, emotivno dalekom i literarno skoro bezličnom, kao filmski scenario. Što je izuzetno prigodno: jer su i junaci stondirani, emotivno daleki i nesposobni da se iskomuniciraju. Proza nam samo dočarava taj emotivni bunarski vajb. Kada Konel guli nalepnicu na pivskoj flaši dok sluša za njega neprijatan razgovor između Merien i njene prijateljice sa faksa o tome da li su M&K zaista ajtem ili samo spavaju, preseca nas jedna kretenski očigledna rečenica: „Etiketa se lakše odlepi kada je flaša hladna, jer lepak omekša od kondenzacije“. Rečenica zapravo nije amaterska; iako Konel to ne artikuliše ni u svojim mislima, tolika je njegova želja da se astralno projektuje iz tog razgovora da će se hiperfiksirati na bilo šta drugo, pa i na tu trivijalnost, na termodinamičku osobenost pivske etikete, samo da ne mora procesuirati šta se zapravo dešava između njega i Merien.
Užasne se drame u Normalnim ljudima otkrivaju u takvim sitnim gestovima ili opaskama, preko kojih čitaoci možda i brzo prelete, a koje se kasnije ugrudvavaju u ogromne, uništavajuće stvari koje melju sve pred sobom, i za koje se u nekim delovima sveta stavljaju na korice upozorenja o okidačima: govorim o anksioznosti, depresiji i različitim oblicima samopovređivanja; mračnim kulminacijama, u kasnijim etapama romana, emotivne veze dvoje romantičnih junaka. Runi se kao jak novi glas hvata problema koje decenijama opsedaju dela o međuljudskim odnosima: problema miskomunikacije, traganja za identitetom i straha od intimnosti. Iako Konel i Merien osećaju, vrlo rano i vrlo iskreno, ono što junaci ljubića teatralno izjavljuju tek na kraju svakog filma, oni zbog svojih ličnih strahova, nesigurnosti i trauma to ne mogu da priznaju ni sebi, a kamoli onom drugom. Na počecima njihovog poznanstva uočavamo tako u sitnim bagovima i usputnim anksioznim mislima lansiranja nuklearnih projektila koji će Merien i Konela bombardovati, u sporom letu, narednih nekoliko godina.
Tokom romana — zaplet ne vredi otkrivati jer je u potpunosti unutrašnji i bavi se previranjima i internom topografijom glavnih junaka — kvalitet odnosa između Konela i Merien će biti naizgled sve zreliji i zdraviji, ali će, da ipak otkrijemo spojler, tapkati u mestu. Možda će se na kraju razrešiti, možda ne; to već u ovom zapisu neću otkriti. Čuvena je Hičkokova parabola o napetosti: kada imamo dvoje junaka koji pričaju za stolom ispod kojeg je bomba koja otkucava, suspens je u tome da oni to ne znaju, ali znamo mi u publici. U Normalnim ljudima za bombu svi znaju: i ovi za stolom i mi sa knjigom u rukama. A to je napetost koja, kao u najboljim delima ovakvih teških autofikcija, steže grudni koš. Mene je pola-toksičan, a pola-prelep odnos između dvoje glavnih junaka držao do poslednje stranice, kao u najadrenalinskijem trileru.
NORMALNI LJUDI
Sali Runi
Prevod: Vuk Šećerović
Geopoetika, 2019.
256 str.
