Piše: Simeona Jakišić
Samanta Šveblin (Buenos Ajres, 1978), autorka je romana, priča i filmskih scenarija, kao i dobitnica više značajnih književnih priznanja. Internacionalnu nagradu „Ribera del Duero“ dobila je upravo za zbiku priča Sedam praznih kuća (2019, Agora) u prevodu Ljiljane Popović Anđić i Branka Anđića, kojoj će ovaj prikaz biti posvećen.
Zbirka se sastoji iz sedam priča koje se, po rečima autorke „hrane jedna drugom“ – iako se mogu čitati zasebno, među njima postoji jasna i upečatljiva tematska i motivska povezanost, dok žanrovski inkorporiraju horor, triler, (krimi-)dramu… Svaka za sebe, kao i sve zajedno, ove pripovetke prikazuju uveliko rasprostranjene probleme modernog odnosno postmodernog čoveka, pri čemu Samanta Šveblin vešto održava estetiku neizvesnosti (kojom na čitaoce uspešno prenosi emotivnu napetost samih likova) i savršeno precizno, u datim momentima, ostaje na granici između realnog i fantastičnog. Upravo ta predstava mogućeg, koja je jezivo bliska nemogućem, činjenica da je stvarnost prožeta nestvarnim, a da je nelogično često veoma predvidivo i samim tim logično, jeste ono što lepi oči za knjigu od samog početka sve do kraja, čemu umnogome doprinosi i gorostasna stilska jednostavnost po kojoj je ova latinoamerička autorka prepoznatljiva: bez suvišnih detalja i prideva spretno pronalazi suštinu, što rezultira time da se rečenice gotovo gutaju jedna za drugom.
Šveblin kroz Sedam praznih kuća problematizuje osnovna ljudska pitanja kao što su: život i smrt (ali i odsustvo smrti koje nije ekvivalentno životu i obrnuto), porodične i međuljudske odnose, ljubav, usamljenost, ispraznost svakodnevnog života, traganje za smislom postojanja i tome slično, dok s druge strane sjajno prikazuje kako se lavirint savremenog života odražava na ljudsku psihu. Zbog toga ne čudi da za većinu likova ovih priča ne možemo reći da su sasvim „normalni“, kao što ne možemo reći ni da su sasvim „nenormalni“. Ludilo, u određenoj meri, predstavljeno je kao prirodna reakcija na „normalnost“ kojom su akteri okruženi i u kojoj žive iz dana u dan.
Jedan od bitnih motiva zbirke, neretko pokretač preispitivanja i unutrašnjih previranja, jesu kutije, što možemo dočarati primerom Lole, iznemogle starice koja za cilj ima da se „usredsredi na smrt“. To postiže, između ostalog, pakovanjem stvari „bez kojih se može“ (što obuhvata praktično sve što poseduje) u kutije – čime svoj život, a i ono što će ostati posle njega, pokušava (i donekle i uspeva) da svede na brižljivo raspoređen sadržaj smešten u jednu garažu.
Slično razmišljanje vidi se i u priči „Četrdeset kvadratnih centimetara“. Glavnog lika predstavlja neimenovana žena koja se oseća nesigurno, nekompletno i gotovo izgubljeno bez kutija ispunjenih ličnim stvarima usled selidbe. Nedostatak materijalnog dovodi je do gubitka duhovnog i preplavljuje je užas shvatanja da njeno postojanje na planeti zauzima „četrdeset kvadratnih centimetara“.
Samanta Šveblin je ovom zbirkom neupitno postavila mnoga pitanja i na autentičan način skrenula pažnju na poznate probleme sa kojima se suočava svaki misleći čovek današnjice. Takođe, dala je odgovor na najmanje jedno pitanje: kako to izgledaju likovi unutar čijih domova se odvijaju radnje ovih priča, a zbog kojih je naslov Sedam PRAZNIH kuća i više nego adekvatan.
SEDAM PRAZNIH KUĆA
Samanta Šveblin
Prevod sa španskog: Ljiljana Popović Anđić, Branko Anđić
Agora, 2020.
128 str.
