Пише: Симеона Јакишић
Саманта Швеблин (Буенос Ајрес, 1978), ауторка је романа, прича и филмских сценарија, као и добитница више значајних књижевних признања. Интернационалну награду „Рибера дел Дуеро“ добила је управо за збику прича Седам празних кућа (2019, Агора) у преводу Љиљане Поповић Анђић и Бранка Анђића, којој ће овај приказ бити посвећен.
Збирка се састоји из седам прича које се, по речима ауторке „хране једна другом“ – иако се могу читати засебно, међу њима постоји јасна и упечатљива тематска и мотивска повезаност, док жанровски инкорпорирају хорор, трилер, (крими-)драму… Свака за себе, као и све заједно, ове приповетке приказују увелико распрострањене проблеме модерног односно постмодерног човека, при чему Саманта Швеблин вешто одржава естетику неизвесности (којом на читаоце успешно преноси емотивну напетост самих ликова) и савршено прецизно, у датим моментима, остаје на граници између реалног и фантастичног. Управо та представа могућег, која је језиво блиска немогућем, чињеница да је стварност прожета нестварним, а да је нелогично често веома предвидиво и самим тим логично, јесте оно што лепи очи за књигу од самог почетка све до краја, чему умногоме доприноси и горостасна стилска једноставност по којој је ова латиноамеричка ауторка препознатљива: без сувишних детаља и придева спретно проналази суштину, што резултира тиме да се реченице готово гутају једна за другом.
Швеблин кроз Седам празних кућа проблематизује основна људска питања као што су: живот и смрт (али и одсуство смрти које није еквивалентно животу и обрнуто), породичне и међуљудске односе, љубав, усамљеност, испразност свакодневног живота, трагање за смислом постојања и томе слично, док с друге стране сјајно приказује како се лавиринт савременог живота одражава на људску психу. Због тога не чуди да за већину ликова ових прича не можемо рећи да су сасвим „нормални“, као што не можемо рећи ни да су сасвим „ненормални“. Лудило, у одређеној мери, представљено је као природна реакција на „нормалност“ којом су актери окружени и у којој живе из дана у дан.
Један од битних мотива збирке, неретко покретач преиспитивања и унутрашњих превирања, јесу кутије, што можемо дочарати примером Лоле, изнемогле старице која за циљ има да се „усредсреди на смрт“. То постиже, између осталог, паковањем ствари „без којих се може“ (што обухвата практично све што поседује) у кутије – чиме свој живот, а и оно што ће остати после њега, покушава (и донекле и успева) да сведе на брижљиво распоређен садржај смештен у једну гаражу.
Слично размишљање види се и у причи „Четрдесет квадратних центиметара“. Главног лика представља неименована жена која се осећа несигурно, некомплетно и готово изгубљено без кутија испуњених личним стварима услед селидбе. Недостатак материјалног доводи је до губитка духовног и преплављује је ужас схватања да њено постојање на планети заузима „четрдесет квадратних центиметара“.
Саманта Швеблин је овом збирком неупитно поставила многа питања и на аутентичан начин скренула пажњу на познате проблеме са којима се суочава сваки мислећи човек данашњице. Такође, дала је одговор на најмање једно питање: како то изгледају ликови унутар чијих домова се одвијају радње ових прича, а због којих је наслов Седам ПРАЗНИХ кућа и више него адекватан.
СЕДАМ ПРАЗНИХ КУЋА
Саманта Швеблин
Превод са шпанског: Љиљана Поповић Анђић, Бранко Анђић
Агора, 2020.
128 стр.
